BRANKO RADICEVIC

Оставите коментар

ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ
Kад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
„Дајде, селе, мало воде!“
Ове речи — слатке стреле —
Минуше ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две — на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошô,
Ма и овај други прошô!
(1843, јул)
ПУТНИК НА УРАНКУ
Tама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,
Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с’ онде малко светли,
Јер се данак приближује.
Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.
Како стиже, сунце грану,
Светли с’ гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:
„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,
Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —
Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!
Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од’ на груди,
Да т’ пољуби браца уста.“
Advertisements

Владета Јеротић

Оставите коментар

Владета Јеротић

Да ли у медицини постоји „психичка смрт“?

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

У медицинској литератури као и међу лаицима у медицини није остао неопажен чудан феномен напрасне смрти људи разних година старости, под утицајем снажних душевних доживљаја праћених јаким емоцијама, без икаквог или без нарочитог патолошког налаза на обдукцији.

Поред израза „психогена смрт“, за ову врсту смрти постоје и други: психичка смрт (Менингер), психички условљена смрт (Јорес), смрт услед психичког шока, смрт услед страха, вагусна смрт; у антрополошким радовима посвећеним узроку ове смрти код тзв. примитивних народа употребљавани су још и изрази: табу-смрт, вуду-смрт, смрт услед сугестије.

„Психогена смрт“ би за медицину била она врста смрти која је наступила без одређеног соматопатолошког налаза и узрока и на тај начин се противи неком прихватљивом природнонаучном објашњењу. Тако, на пример, међу наглим смртима хиљаду привидно здравих, младих војника које је Мориц (1946) студирао на обдукцији, 10%, и поред врло брижљивих патолошких и токсиколошких студија, нису објашњене, па су сврстане у групу „смрти проузрокованих психичким разлозима“.

Стручњаци разних профила озбиљније су се заинтересовали да ли оваква врста смрти стварно постоји, каквим би физиолошким и психолошким механизмима она могла да се објасни, да ли је подједнако распрострањена код цивилизованих и примитивним народа и да ли се нешто може учинити ради заштите.

Најпре је Еленбергер, још 1951. године, дефинисао своја саопштења о психичкој смрти код примитивних народа на следећи начин: „Да неки здрав, крепак човек из чисто психичких узрока може да умре у кратком року, можда може да изгледа невероватно па ипак се ради о сигурним чињеницама провереним на довољно посматраном броју случајева.“

Најстарија литература о вуду-смрти код примитивних народа потиче од Брауна, који је 1845. описао следећи проверен догађај са Новог Зеланда: пролазећи поред једног табуираног места, човек није могао да одоли искушењу, већ је узбрао неколико лепих бресака, неке појео, а неке дао да их поједе нека жена која га је случајно сусрела и зажелела брескве. Пошто их је жена са задовољством појела, он јој је; саопштио са кога је места брескве узбрао. Испустивши своју корпу из руку и пребледевши, жену је обузео смртни страх, очајавајући и тужећи се да је упрљала светилиште поглавице. После неколико сати падајући у све горе депресивно стање, ова је жена умрла.

Израз табу који је етимолошки полинезијског порекла, а први га је употребио енглески капетан Кук 1771. да би означио нешто што је забрањено, садржи у себи два, наизглед супротна појма: свето и нечисто. Овај појам треба да опише врсту негативне магије, тј. уздржавање од извесних акција да би се избегли нежељени, магијски резултати.

Јасно је да усвојен табу у сваком друштву тежи да буде у вези с објектима и акцијама који су значајни за социјални ред тога друштва. Није тешко претпоставити колика је велика природна неспособност и страх примитивног човека да се било свесно или несвесно одупре или прекрши неку табу-забрану у племену. После оваквог прекршаја њега очекује тотална изолација од осталих чланова, што је и горе од смрти, а што у животињском царству, у коме се дешавају повремено врло сличне ситуације, заиста и води смрти.

Зоолозима и зоопсихолозима је познато да егзотичне животиње које су ухваћене у мрежу, неретко, нагло умиру у тренутку када их ослобађају из мреже и смештају у транспортне кавезе Ово се исто дешава са дивљим пацовима у тренутку када више немају могућности нити да се боре нити да побегну. Познато је још да неке врсте ровчица могу да се онесвесте или чак падну мртве из страха од изненадног шума или писка. Ови примери неодољиво подсећају на несумњиво психогену смрт ратних заробљеника који су изгубили наду да ће се икада више вратити у своју отаџбину.

Колико је свако одвајање од колектива, породице или уопште блиских људи за човека неиздрживо -најбоље доказује описани облик психичке смрти „аутосугестијом или аутохипнозом“, која се радије бира, као нека врста самоубиства, него остајање у животу као потпуно усамљен.

Стање људске душе у суштини се није много изменило и после више десетина хиљада година. Ако су случајеви тзв. психичке смрти, у целини узевши, и даље чешћи и бројнији код људи једноставније психичке структуре, како у савременом цивилизованом друштву тако и код тзв. примитивних народа уопште ова чињеница не противречи нашој констатацији спором мењању људске душе.

Не само што су случајеви психогене смрти позна ти и данас се бележе и код културних особа наше. доба већ се може говорити и о бројним другим случајевима лаганог умирања, са вероватно секундарним телесним процесима, или чак без њих, који непосредно доводе до смрти, при чему је примарни узрок умирању психичке природе. Сетимо се случајева одбијене љубави (код сасвим мале деце али и одраслих), после смрти блиских чланова породице, раног пензионисања или хроничних депресија других узрока. Код ових, али и других непоменутих стања често је главни узрок овим болестима без праве болести, па ипак са катастрофалним накнадним последицама – унутрашњи или спољашњи прекршај неког табуа постављеног од признате социјалне норме владања са последичном изолацијом од друштва коју је индивидуи наметнуло или само то друштво или индивидуа сама себи.

Популарно мишљење да је некадашњи човек био природан, слободан и здрав, а данашњи је неприродан, неслободан и болестан, мало одговара стварности. Човек је биће које се веома споро креће од неслободе према слободи; ова нова слобода, међутим, не може бити слична никаквој природној слободи примитивног човека, јер је она пре свега слобода у духу која се плаћа великом ценом болести и смрти. Отуд се и „психичка смрт“ може схватити као врста неспоразума између природе и духа, као што су уосталом и многе болести, нарочито психичке, врста оваквог неспоразума.

У групу психички условљене смрти можемо убројати још један феномен који је тешко објаснити природно-каузалним начином мишљења нашег рационалистичког доба. Реч је о смрти коју унапред предвиди, понекад са тачним датумом и сатом неки пацијент који тек што се успешно излечио од неке болести (овакав човек, истина, не мора уопште бити пацијент), или неки други пацијент који се налази непосредно пред хируршким захватом а који без икаквог манифестног конфликта, без суицидалних тежњи, без озбиљне депресије или чак изразите панике, мирно изјављује да ће било за време операције или непосредно после ње умрети.

Пример за први случај пружио нам је познати немачки психијатар Шулц (1965), примере за други случај описали су, не једанпут, анестезиолози и хирурзи. И у једном и у другом случају на обдукцији нису нађени никакви значајни елементи који би могли објаснити наступање смрти. У ове ипак ретке примере не треба убројати друге, чешће, у које спадају они хируршки болесници који показују изразит преоперативни страх од смрти, а који, готово по правилу, успешно преброде операцију.

Могли бисмо овако да завршимо нашу малу расправу: човек као биће природе и у исто време духа носи неминовно у себи страх и зато има потребу да се потчињава разним табуима. Психичка смрт је управо последица и израз како поменуте дихотомије људског бића тако и његовог страха, али и његове потребе за слободом која се дубоко противи и страху и табуима. Што је човек даље од непосредне везаности за „природни начин живота који неминовно укључује присуство страха и потчињавање табуима (мада је и потреба да их прекрши присутна), што је, другим речима, ближи слободи, која искључује, примитивно доживљавање страха и власт табуа, то је и даље од могућности да постане жртва „психичке смрти“. Као да ова врста смрти и слобода међусобно искључују.

На Растку објављено: 2008-01-20
Датум последње измене: 2008-01-20 13:53:51

© 1997-2008 Пројекат Растко и појединачни носиоци ауторских права. Сва права задржана.

var gaJsHost = ((„https:“ == document.location.protocol) ? „https://ssl.“ : „http://www.“); document.write(unescape(„%3Cscript src='“ + gaJsHost + „google-analytics.com/ga.js’ type=’text/javascript’%3E%3C/script%3E“)); var pageTracker = _gat._getTracker(„UA-405734-1“); pageTracker._initData(); pageTracker._trackPageview();