ZAŠTO JE SRBIJA NAJSKUPLJA ZEMLJA U REGIONU

Оставите коментар

INTERNET NOVINE SERBSKEZAŠTO JE SRBIJA NAJSKUPLJA ZEMLJA U REGIONUCene goriva u Srbiji iz dana u dan rastu. Litar bezolovnog benzina trenutno se prodaje za 100,71 dinar (oko 1,09 evra), a već ima najava novog skoka cena za četiri dinara. Divljanje cena goriva, koje neminovno za sobom vuče i poskupljenja drugih proizvoda posebno osnovnih životnih namirnica, dalo je Srbiji epitet najskuplje zemlje u regionu.
– Srbija to zaista i jeste, a ono što posebno brine jeste što nema naznaka da bi moglo da dođe do smirivanja cena, niti se vidi šta Vlada preduzima da to spreči – kaže za „Vesti“ Goran Papović, predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine.
Da bi preživeli osiromašeni građani Srbije dovijaju se na razne načine, a u poslednje vreme sve više prelaze u susedne zemlje u potrazi za osnovnim životnim potrepštinama i gorivom, na kome po rezervoaru mogu da uštede i do 15 evra.
– Litar benzina u Bosni je 0,85 evra, u Makedoniji četiri centa skuplje. Znatno je jeftinija hrana, kozmetika, deterdžent, garderoba… Ne čudi što naši ljudi idu u Republiku Srpsku, Mađarsku ili Makedoniju – ističe Popović.

Dezodorans dublo skuplji

U zapadnoevropskim zemljama znatno je jeftinija kozmetika i preparati za higijenu. Sapuni za dvadesetak dinara, deterdžent je jeftiniji oko 30 odsto, kao i šamponi, mleko za telo…. Ima i drastičnih primera. Tako recimo, ženski dezodorans „fa“ Nemica može da kupi za 0,99 evra (77 dinara), dok u Srbiji isti košta 178 dinara, odnosno 1,99 evra.

– U Segedinu ili Bijeljini na jednoj mesečnoj, većoj nabavci, čovek može uštedeti od 50 do 100 evra, a uz to na granici vas čeka prijatno iznenađenje u vidu povraćaja PDV-a.
Razlike u cenama, prema oceni stručnjaka, uskoro će biti još veće. Vladana Hamović, pomoćnik direktora Instituta za ekonomiku poljoprivrede, objašnjava da upravo zbog povećanja cena goriva treba očekivati i korekcije cena svih ostalih proizvoda i usluga.
– Prve na udaru naći će se cene voća i povrća na zelenim pijacama jer će proizvođači i distributeri u njih ukalkulisati i transport robe do pijačnih tezgi. Osim toga, nove cene goriva uticaće i na cenu ovogodišnje žetve koja će biti skuplja od očekivane, tako da ozbiljno poskupljenje hrane treba očekivati tek na jesen – upozorava Hamovićeva.
– Ima nekoliko razloga što je roba skuplja kod nas nego kod komšija. Dva su osnovna: postojanje monopola i ogromne trgovačke marže.
Trgovci nerado govore o poskupljenjima i za sve što se dešava na tržištu pokazuju prstom na Vladu Srbije i njene poteze.
– Posle najnovijeg poskupljenja goriva dobavljači i proizvođači nisu reagovali. Pretpostavljam da još opipavaju puls tržišta. Dešavalo se ranije da cena energenata skoči, a proizvođači sačekaju nekoliko dana sa poskupljenjima, zato što se njihova cena brzo vraćala na početni nivo – kaže Milena Radulović, direktor marketinga trgovinskog lanca „Jabuka“.

U Nemačkoj jeftinija hrana

Prosečna zarada u Nemačkoj je oko 2.000 evra, a osnovne životne namirnice jeftinije za oko 30 odsto nego u Srbiji, beleže statističari, navodeći da je prosečna zarada u matici oko 360 evra. Osim hleba, koji je skuplji u Nemačkoj, gotovo sve osnovne namirnice su jeftinije. Litar ulja Nemci (ono najpovoljnije) plaćaju 0,64 centa, a u Srbiji košta oko jedan evro. „Koka-kola“, „šveps“ i voćni sokovi, takođe su jeftiniji, a „milku“ i „kinder“ čokoladu Nemci plaćaju 0,21 cent manje.

Prosečna srpska porodica mesečno živi od 360 evra i jedva sastavlja kraj s krajem. Razloge za skupoću vlasti nalaze u teškoćama izazvanim svetskom ekonomskom krizom, ali daju neubedljive odgovore na pitanje kako to da su namirnice u susednim zemljama znatno jeftinije, a i one su pogođene krizom. Stanje u Srbiji sve više podseća na ono iz 90-ih godina kada su se namirnice kupovale na buvljim pijacama na kartonskim kutijama o čemu svedoče sve veće gužve na pijaci u Subotici, ali i brojnim marketima u Republici Srpskoj.
– Država, odnosno vlasti u Srbiji, su osnovni krivac za skupoću – kaže Milić Marković, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije. – Ako hoćemo da budemo ozbiljna država naša vlast pod hitno mora zaštiti potrošače uredbama i zakonima kojima će se ograničiti marže trgovcima i suzbiti monopolizacija. U Republici Srpskoj je marža ograničena na osam odsto dok se kod nas kreće od 30 do neverovatnih 300 odsto.
Prema njegovim rečima, velike marže u Srbiji, ali i njihov raspon, potiču pre svega od „kružne kupovine“ unutar velikih trgovačkih kartela, koji diktiraju uslove opstanka malim trgovinama.

Ekonomiju vode u provaliju

– Srpsku ekonomiju vode tajkuni, koji drže apsolutni monopol na tržištu. Države s jakim monopolistima vode njenu ekonomiju u bezdan, provaliju. Iz monopolskog jarma se teško izvlači bez ozbiljnog programa, a naša država takvih programa nema ni u naznakama. Zato je kod nas sve skuplje nego u zemljama našeg okruženja – kaže Milić Marković.

– Zbog svega što se dešava u Srbiji mi smo nedavno oštro protestovali, ali to očigledno nikoga u vlasti Srbije nije puno potreslo. Mi ćemo se zato uskoro obratiti Evropskoj komisiji za energetiku i od njih tražiti da zaštiti potrošače u Srbiji kada je reč o državnom monopolu na cene nafte i naftnih prerađevina, ali i zabrani slobodnog uvoza derivata nafte – najavljuje Goran Papović, predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine.
On tvrdi da je vlast prećutno odobrila tajkunizaciju države, odnosno monopolizaciju tržišta. Proizvođači hrane pokušavaju da umire građane izjavama da neće uskoro povećavati cene.
– Gorivo jeste jedan od važnih inputa u proizvodnji, ali zbog zaštite potrošača ćemo odložiti poskupljenje. Čekaćemo stabilizaciju cene goriva – rekao je nedavno Rodoljub Drašković, vlasnik fabrike „Svislajen“ Takovo.
Analitičari navode da je najveći skok cena zabeležen u drugoj polovini prošle godine, a tendencija naglog rasta zabeležena je u prvoj polovini ove.
– Glavni generator u kreiranju ekonomske politike jeste država. Jake i stabilne ekonomske zemlje na koje želimo da se ugledamo, za razliku od naše države, definisale su minimum ekonomskih i socijalnih ciljeva. Dakle, nemaju mogućnost da menjaju u korenu ono što se zove nacionalnim, odnosno, državnim interesom zemlje – tvrdi Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Beograda.

Bagatelna cena odeće

Cene srpske garderobe, pogotovo dečje, prate cene poznatih evropskih brendova, poput „benetona“, „zare“ i drugih. Nemci koji žele da svoje mališane obuku kvalitetno, a povoljnije, kupuju u lancu „C&A“, gde somotske ili deblje teksas dečje pantalone plaćaju od devet do 15 evra. Dečja zimska jakna staje od 20 do 30 evra, duksevi od pet do 10 evra, a dečji veš i pidžame mogu se pazariti za svega nekoliko evra. Retko se nađe stvar skuplja od 40 evra, što se u srpskim prodavnicama za decu smatra niskom cenom.

On smatra da je nacionalni interes Srbije, da uvođenjem novih ekonomskih mera podstakne fer konkurenciju i liberalizaciju tržišta, ali uz usmeravanje ekonomskog razvoja zemlje, zasnovanog na resursima Srbije.
– Monopolizacija uništava potrošače jer veliki jedu male i prete zatvaranjem većeg broja minimarketa. Podatak da veliki broj građana Srbije pazari na subotičkom buvljaku ili u nekom bijeljinskom hipermarketu, ne znači da su svi građani Srbije na isti način rešili problem skupoće. Mnogima je putovanje do Subotice ili Bijeljine skupo i o njemu ne razmišljaju. To su oni koji preživljavaju na kori suvog hleba. Nagli porast osiromašenih građana, koji noću, da ih poznanici ne vide, preturaju po kontejnerima, trebalo bi da natera vlast da razmisli kome treba država bez naroda – pita se Bogosavljević.

INTERNET NOVINE SERBSKE

Advertisements

Kako su nas opljačkali

Оставите коментар

INTERNET NOVINE SERBSKE Kako su nas opljačkaliBivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili radi lakšeg računanja ako to po današnjem kursu preračunamo oko 11,5 milijardi evra. Posle 17 godina od raspada, krajem 2008 godine države, članice bivše jugoslovenske federacije dugovale su ukupno 117,3 milijardi evra, a po nezvaničnim podacima početkom jula ove godine duguju frapantnih 133 milijarde evra. Kažem frapantnih jer je ovo državni dug, kome treba dodati još bar isto toliki, nastao zaduživanjem preduzeća kod banaka u inostranstvu, ali i samih građana kod opet inostranih banaka koje posluju na ovim prostorima.

Tada te 1990-te, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković, nije mogla da dobije nove kredite, jer su strani poverioci kao MMF i SB procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. Kada tih 16 milijardi $ uporedite sa današnjim stepenom zaduženosti cela stvar izgleda neverovatna. Postavlja se pitanje da li su ljudi iz MMF, SB, kao i ostali poverioci u međuvremenu poludeli ili je sve urađeno da bi se nepostojećim parama (lažnim novcem, bez pokrića) opljačkala realna imovina zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Putem nametnutih „privatizacija“ i gramzivošću zapada spirala zaduživanja se sve više ubrzavala sve do momenta kada je svet finansija uleteo u neke virtualne vode koje su na kraju dovele celu planetu do praga finansijskog i monetarnog sloma. Ali da to razmotrimo malo kroz brojke.

Prema podacima Ministarstva finansija Hrvatske raspodela duga eks Jugoslavije od 11,5 milijardi evra najvećim delom sprovodila se po ključu MMF-a i odlukama „Badinterove komisije“. Tako je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nasledila 36,5 odsto (4,198 milijardi evra), Hrvatska je preuzela 28,5 odsto (3,278 milijardi evra) duga, Slovenija 16,4 odsto (1,886 milijardi evra), Bosna i Hercegovina 13,2 (1,518 milijardi evra) i Makedonija 5,4 odsto (621 miliona evra). To je prema sadašnjim dugovanjima više nego skromno zaduženje i prava Božija blagodet.

Da odmah raščistimo. Ne spadam u jugonostalgičare već mi je namera da kroz čisto ekonomsku prizmu pokažem zašto je SFR Jugoslavija razbijena i pokažem kako smo time svi mnogo izgubili sa realnim izgledima da se nećemo oporaviti ni u narednih 50 godina. I Švajcarska je država triju nacija, Nemaca, Francuza i Italijana, ne vole se međusobno, ali zajedničku državu čuvaju kao interes dobrog življenja. Pa da još jednom ponovim. U oči konačnog raspada SFR Jugoslavije u oktobru 1991, prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), bivša država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra odnosno oko 16 milijardi $ preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. I tada nas je MMF (Međunarodni monetarni fond) kao i SB Svetska banka) proglasila visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi trebali odobravati međunarodni krediti. Insistirajući da se sa SFR Jugoslavijom mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebala da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju prema preseku NBH na dan 30. juna 2008 godine dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra. U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 01. jula 2009 iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi $. Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94, 8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke „elite“ pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize? Ali gle čuda. MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz eks Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom i šakom. Tačno, najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje mi kao i ostale navedene države opet čuvaju u njihovim velikim zapadnim bankama.

Pljačkanje Srbije
Da prvo malo razjasnimo slučaj Srbije. Kada su 1992 SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) uvedene sankcije mi smo prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu dugovali oko 6,944 milijardi $ ili 4,991 milijardi evra prema današnjem kursu. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak mi smo preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupili deo duga pa smo 2000 godinu dočekali sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi $ odnosno 4,026 milijardi evra.

Gotovo svima je poznato da je zapad u rušenje Miloševića uložio veliki novac a da je samo za organizaciju 05 oktobra potrošeno oko 70 miliona $. Ali zapad ne baca pare. Odmah po dolasku „demokratske vlasti“ samozvani „eksperti“ iz G-17+ preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast, te uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je Miroljub Labus kao potpredsednik Savezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB, i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi $. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu – već isključivo oni. Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera NB Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde $.

Od strane zapada, perfektno urađen posao. U rušenje „neposlušne“ Miloševićeve vlasti uložiš oko 200 miliona $, a onda instaliraš svoje podanike i odmah si „zaradio“ 12,4 milijardi $. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamate na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde $ koje danas svi mi ubrzano otplaćujemo. Onda nam uz „posebne pregovaračke sposobnosti“ Labusa i Dinkića navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi $ duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i „demokratskih“ mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga – a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti „eksperti“ krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.

Druga etapa pljačke nastupa odmah. Sobzirom da su nas bombardovanjem temeljno razorili, onesposobili i ono malo privrede koja je nešto radila, zemlja nije u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi $, i mora da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa „dobrog“ zapada krediti stižu, ali uz uslove – naravno.

Tu uz uslove počinje treća faza pljačkanja Srbije. Prvi uslov je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih stranih banaka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama lomiti privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni „eksperti“ dovedeni na vlast da to sprovodu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.

Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi „eksperti“ formirali svoju stranku, koja će kroz Skupštinu i Vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije. U našoj političko-vladajućoj „eliti“ svi igrači imaju svoje uloge, od „umerenih nacionalista“ preko pragmatičara, do onih koji su direktno antisrpski orijentisani – pa na izborima imamo široku lepezu izbora. Ali kada sve njih prema onome što su uradili proanalizirate shvatite da je to isti ološ ofarban samo različitim bojama. Pre nekoliko godina napisao sam tekst „Četiri jahača apokalipse“ opisujući pred izbore, ko su i šta su ti naši vodeći kandidati i stranke.

Ubrzana privatizacija
Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije – ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandarom Vlahovićem ministrom za prestruktuiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije i da ne nabrajam sve te eksperte lopovluka. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao „eksperti“ doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već „proslavili“ u Poljskoj, Češkoj…pa su ih otuda i bukvalno proterali, ali su za našu ubrzanu privatizaciju, odlični – jer su se za zapadne mentore već dokazali.

U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli su od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana. Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići… odrađivali poslove za koje su na vlast i dovedeni. Navešću neke primere koji mnogo toga govori i objašnjava zašto je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca.

Kad „Sartid“-u (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinete 650 miliona deviznih kredita obaveza i to prebacite da vraća država, a onda ga prodate za 26 miliona to je više nego pljačka. Jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro lociran pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11 – 15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovina sa preko 90% metal nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer zalihe otpadnog gvožđa su gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit „US Steel Serbia“ je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o kojemu su vlasti ćutale, hiljade otpuštenih radnika, a sada i preostali radnici železare na prinudnom odmoru, sa neizvesnom budućnošću kada će se rad, i da li će se rad uopšte nastaviti. Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom „US Steel Serbia“ najvećim izvoznikom u Srbiji koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji. Privatizacioni „eksperti“ nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.

Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona $, ali pod uslovom da 5 godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako znamo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi $. Lako možete izračunati za koliko će strani kupci otplati kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama. Ono što je tu još katastrofalnije „DIN-Philip Morris“ i „British American tobacco“, čim su fabrike kupili otpustili su skoro polovinu radnika i prebacili ih na naš i onako preopterećen penzijski fond. Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske… ili kratko rečeno u srpskim cigaretama nema vi S od proizvoda iz Srbije. Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla možete videti u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je „Viskoza“ u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a „Kartonka Avala“ se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih. Da vam ne bih oduzimao vreme naveo sam samo dva primera mada i u Srbiji ima jako mnogo.

Ovakvim i sličnim „stranim ulaganjima“ je srpska privreda zatvarana pa će se ono frapantno zaduživanje iz grafikona sa početka teksta samo uvećavati dok MMF i ostali ne kažu dosta. A onda kada uskoro dođe taj trenutak „demokratski eksperti“ zbrisaće iz Srbije, ostavljajući građane da u bankrotiranoj državi grcaju i počnu da državu grade iz početka. Tim donosiocima „demokratije“ i promoterima stranih ulaganja kao spasonosne varijante oživljavanja privrede, biće udobno na nekim egzotičnim ostrvima i novcem koji su kroz korupcionašku privatizaciju obezbedili na računima u stranim bankama. Biće udobno sve dok nova ozbiljna država ne pošalje „devere“ po njih da ih dovedu i objasne za čiji račun su se oni poigravali sa državom, pljačkaškom demokratijom rasprodajući nacionalna dobra, kao da im je to tata ostavio. Jedan poslanik je pre više godina uporno nastojao da za govornicom ispriča kako „Priča ima tužan kraj“ ali su se svi grohotom smejali. Mislim da će priča stvarno imati tužan kraj.

„Strana ulaganja“ sam stavio pod znake navoda jer se radi o čistoj prevari građana iza koje se krije neviđena pljačka Srbije, a koja samo nosi privlačno ime. Kad prodate svoj stan ili kuću i odete da budete podstanar, smatrate li to dobitkom ili gubitkom, i nazivate li to stranim ulaganjem. Možda bi se strano ulaganje moglo nazvati kada bi Srbija prodala 40% deonica „Sartida“ ili 30% deonica fabrika duvana i taj novac bio uložen u revitalizaciju ili osavremenjivanje tih fabrika. Da je država na sebe preuzela 650 miliona duga „Sartid“-a on bi gotovo isto uspešno mogao da posluje kao i „US Steel Serbia“ jer ga je to preveliko dugovanje i gušilo – ali bi ogroman profit ostao u Srbiji. Kod duvanskih fabrika to nije ni bilo potrebno jer su one ionako vrlo uspešno poslovale – ali su ekspresno morale biti prodate jer su počele da izvoze cigarete na veliko rusko tržište – što se svetskim multinacionalnim kompanijama nikako nije dopalo. Pod „strana ulaganja“ se jedino mogu smatrati Grinfild investicije (Greenfield investment) za koje je karakteristično, da se sa poslom počinje od početka, bez prethodne infrastrukture, poslovnih prostora i radnika. Na livadi kako to i mi i Englezi kažemo.

Bilo je kod nas i takvih Grinfild investicija ali su one bile isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su „naše“ marionetske Vlade i donosile „povoljne“ zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj Uniji – u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes. Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Guverner Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla. Dinar je držao daleko iznad njegovih realnih vrednosti u odnosu na $ i evro što je uvoznu robu činilo jeftinijom, a zbog nepovoljnog kursa izvoz iz Srbije je bio praktično neisplativ. Naravno, i guverner Jelašić je sve to radio za „naše dobro“. „Čuvao je vrednost domaće valute i obuzdavao inflaciju“. Lepo zvuči samo da je još istinito. Tako se Srbija našla u viru „demokratskih lopina“ koji su za sebe ipak pokrali mrvice u odnosu na obim pljačke koju su omogućili svojim zapadnim mentorima.
INTERNET NOVINE SERBSKE

NEIZVESNA 2009.

Оставите коментар

NEIZVESNA 2009.: „U duhu savremenog tempa života, dešavanja na tržištu poljoprivrednih proizvoda odvijala su se takvom brzinom da se nekad zapitamo da li je moguće da su takve promene na tržištu moguće u samo pola godine? Podsetimo se samo situacije neposredno pre žetve pšenice. Cene najvažnijih poljoprivrednih kultura bile su sasvim dobre : pšenica oko 20 din/kg ( sve cene su bez PDV), kukuruz preko 15 dinara, soja oko 37 dinara, suncokret oko 31 dinar, usevi na njivama obećavali su dobar rod, kurs dinara stabilan… Dakle, mnogo razloga za optimizam. Nažalost, vrlo brzo iluzija o mogućnosti dobre zarade od bavljenja primarnom poljoprivrednom proizvodnjom raspršila se kao mehur od sapunice. Cene su počele da padaju, a nezadovoljstvo proizvođača da raste.
Protekla godina sa drastičnim promenama na tržištu u tolikoj meri je poljuljala samopouzdanje proizvođača, da oni sve češće traže odgovor na pitanje : Šta će se dešavati na tržištu u 2009. godini? Dilema je velika, jer odluka seljaka o setvenoj strukturi svoje proizvodnje je jednokratna, a posledice će osećati cele godine.

Naravno, da je precizan i decidiran odgovor u ovom trenutku nemoguće dati. Međutim, da bi se bar malo približili takvom odgovoru, moramo proanalizirati globalna dešavanja na tržištu poljoprivrednih proizvoda i tržišna očekivanja na osnovu tih dešavanja. Ono što ovu godinu karakteriše u pogledu procena tržišnih perspektiva, jeste da na te procene utiče kao nikada ranije toliko mnogo faktora. Nije dovoljno sagledati samo procene o setvenim površinama i na osnovu toga očekivane prinose, pa na bazi toga procenjivati koji će tas na tržišnoj vagi više da pretegne – ponuda ili tražnja. Ovoga puta moramo uvažiti još jedan bitan faktor, a to je opšta ekonomska kriza, koja je najpre zahvatila razvijen ekonomski svet, a potom i zemlje u razvoju.

Pođimo ipak, od onoga šta možemo da očekujemo od ponude, dakle, od prinosa na nivou svetske, pa zatim domaće proizvodnje. Procene američkog ministarstva poljoprivrede su da će svetske površine pod pšenicom u aktuelnoj ekonomskoj godini biti manje za oko 1%, pri čemu je ta redukcija veća kod velikih proizvođača, pa se konsekventno očekuje manji svetski rod za oko 35 miliona tona ili oko 5%. Loši vremenski uslovi na južnoj hemisferi, pogotovo u Argentini mogu da utiču da ovaj rod bude još i manji. Kukuruz, kao najrasprostranjenija kultura po nekim procenama, takođe bi bio na nešto manjim ili približno istim površinama zasejan kao i prošle godine tj. oko 160 miliona hektara, pri čemu ne treba ispustiti iz vida da će SAD kao zemlja koja u najvećoj meri kontroliše svetske viškove, smanjiti svoje površine za oko 4%. Setveni dobitnik u ovoj godini trebala bi da bude soja. Kultura koja je ipak, u vremenu najvećih tržišnih turbulencija zadržala kakvu takvu stabilnost. Ono što definitivno ne ide u prilog ukupnim prinosima svih kultura jesu već pomenute prilično loše vremenske prilike koje se već i te kako osećaju na južnoj polulopti, a i u žitorodnim krajevima SAD. Koliko je ozbiljna situacija neka posluži podatak da je u Argentini, značajnom proizvođaču kukuruza i jednom od najvećih proizvođača soje, zbog velike suše uvedeno vanredno stanje. U Srbiji, ono što je izvesno jeste da se pšenica vratila na svoj udeo u ukupnoj setvenoj strukturi od oko 580.000 hektara, što je za oko 15% više nego prošle godine. Što se ostalih kultura tiče, situacija je prilično neizvesna, pri čemu ipak treba očekivati da će kukuruz zadržati svojih 1,2 miliona hektara, te da će se najveća borba za površine voditi u sektoru industrijskog bilja, pri čemu bi soja po nekim indicijama mogla da bude ta koja u najmanju ruku neće imati manje površine nego prošle godine.

Da bi se napravio kompletan mogući scenario dešavanja na svetskom i naravno domaćem tržištu poljoprivrednih proizvoda, neophodno je sagledati i drugu stranu tržišne vage, tj. tražnju. Ono, što ovu godinu izdvaja od prethodnih, jeste činjenica da će koncentracija pažnje tržišnih analitičara biti više usmerena ka tražnji. Pored standardnih tržišnih potreba, koje su uglavnom poznate i sa aspekta kvantifikacija relativno predvidive, ovoga puta imamo na sceni i dva veoma važna tržišna faktora koji ranije nisu u tolikoj meri kreirali sektor tražnje. To su već pomenuta svetska finansijska kriza, a kao drugi faktor to je svakako tržište nafte.

Svetska finansijska kriza za svoju posledicu imala je opštu recesiju, a sve zajedno efktuiralo je padom životnog standarda i to pre svega u zemljama koje su do 2008. godine imale najdinamičniju stopu rasta kao što su pre svih Kina i Indija kao dve najmnogoljudnije zemlje sveta. Ovaj pad životnog standarda, realna je pretpostavka imaće za posledicu promene u načinu ishrane. U prevodu ovo bi značilo povratak rasta potrošnje pirinča i što je za ovu analizu važnije hleba, odnosno pšenice, a manju potrošnju mesa, pa posledično tome i kukuruza i ostalih komponenti za stočnu hranu. Koliki će efekat pada standarda na ovakva dešavanja na tržištu biti ostaje da se vidi. Još jedan bitan razlog koji može da znatno utiče na ponašanje tražnje jeste dešavanje na svetskom tržištu nafte. Posle rekordno niske cene na svetskim berzama, sirova nafta počela je da se oporavlja. Moguće posledice rasta cene sirove nafte osetile bi se najpre na porast cena troškova transporta, što je važan kalkulativni element cene poljoprivrednih proizvoda i to pre svega onih koji nam dolaze sa američkog kontinenta, a sa druge strane ponovo bi se aktuelizovala proizvodnja bioetanola koja bi samo za potrebe američke industrije bioetanola „progutala“ preko 35 miliona tona kukruza.

Naravno da globalna svetska tržišna kretanja imaju vrlo jasne konskvence i na naše tržište, pa neka ovo bude neka tema za razmišljanje našim proizvođačima. Svaka prognoza nosi sa sobom i određeni rizik, pa sve ovo treba uzeti samo kao informaciju više, koja može da prevagne u dilemi kako da strukturirati svoju setvu u ovoj godini.

Žarko Galetin

Direktor „Produktne berze“ Novi Sad“

ROBNA BERZA – NEOPHODNOST SRPSKOG TRŽIŠTA

Оставите коментар

ROBNA BERZA – NEOPHODNOST SRPSKOG TRŽIŠTA: „Svaki iole ozbiljniji analitičar robnih tržišta, danas će za svoje uporište u analizi koristiti podatak o tržišnim dešavanjima na robnoj berzi. Ne umanjujući vrednost informacije o kretanjima cena koje dobijamo putem anketa ili pukog usmenog raspitivanja, ipak za pravo saznanje o relevantnim tržišnim kretanjima koristimo podatak sa berze. Osnovi razlog za ovo leži pre svega u suštini berze kao tržišnog medija. Dakle, berza kao nepristrasni tržišni prostor gde se na osnovu izražene volje učesnika u trgovanju da kupi, odnosno da proda robu, sa jasno utvrđenim pravilima trgovanja u ravnopravan položaj stavljaju i kupac i prodavac, pri čemu se u centar tržišnog dešavanja stavlja roba, a ne nominalno kupac i prodavac. Dakle, čitav tržišni mehanizam pomera poverenje učesnika sa personalnog nivoa na institucionalni. Jednostavnije rečeno – berzanski sistem trgovanja u najvećoj meri otklanja rizik manipulacije i prevare, a istovremeno daje sigurnost učesnicima u trgovanju da će se njihova volja izražena kroz nalog kupovine odnosno prodaje u potpunosti poštovati.
Gde se danas nalazi srpsko robno berzansko tržište ? Odgovor možda zvuči malo šaljivo, ali najbliži istini je : Ni na nebu ni na zemlji. „Produktna berza“ Novi Sad postoji još od 1959. godine i tokom postojanja i prilagođavana duhu poltičkog vremena sa manje ili više elemenata berzanskog poslovanja uglavnom je obavljala svoju misiju organizovanja berzanske trgovine na ovim prostorima. Međutim, period od 2001. godine i nagli zaokret u privrednom i političkom ambijentu, zahtevaju i moderniji pristup u koncipiranju robne berze. „Produktna berza“ je u okviru postojećih zakonskih mogućnosti iskoristila maksimum svojih potencijala i organizovala berzanski model trgovanja na SPOT tržištu. Organizovanje trgovanja putem kotacija, uparivanjem naloga kupovine i naloga prodaje na SPOT tržištu, uz relativno slabe (jer za to ne postoji odgovarajući zakonski osnov) finansijske garancije, najviše je što u ovom trenutku može da se učini na berzanskom tržištu roba kod nas. Ovakva organizacija trgovanja, koja inače funkcioniše od 01.01.2002. godine, pokazala se kao veoma dobra i delotvorna i što je najvažnije dobro prihvaćena od strane tržišta. Novembra meseca 2007. godine učinjen je prvi značajan korak ka konačnom određenju „Produktne berze“ kao prave moderne robne berze. Naime, vlasničkom transformacijom berza u Novom Sadu je iz oblika društvenog preduzeća transformisana u AD pri čemu je država jedini akcionar. Ovo je samo prvi korak u konačnom pozicioniranju „Produktne berze“, a onaj najvažniji trebao bi da usledi donošenjem Zakona o robnim berzama, kada će se konačno stvoriti zakonski okvir za funkcionisanje „Produktne berze“ kao prave robne berze, pri čemu će se omogučiti i trgovanje na terminskom tržištu. Mnogo prednosti za naše proizvođače nudi model terminske trgovine preko berze, a onaj najvažniji je da će se na tom tržištu našem proizvođaču ponuditi mehanizam za zaštitu svoje proizvodnje od rizika gubitka, a sa druge strane omogućiti trgovcima da na tom istom tržištu manje ili više zarade i planiraju svoju izvoznu strategiju.

U međuvremenu, u očekivanju smo donošenja Zakona o javnim skladištima. Robni zapis kao neotuđivi dokaz vlasništva nad robom uz transparentne i unapred poznate uslove skladištenja treba da poveća tržišni potencijal naših primarnih proizvođača. „Produktna berza“ sa svim svojim kapacitetima stoji na raspolaganju da primi ovaj tržišni materijal na trgovanje. O značaju trgovanja ovim tržišnim materijalom govorićemo kada on bude stavljen u funkciju, a sigurni smo da će od njega svi imati koristi, a pre svih vlasnik robe, odnosno robnog zapisa.

Eto prilike da država donoseći dobre zakone uredi tržište, a da je to ne košta ni dinara budžetskog rashoda. U uslovima kada se o svakom dinaru u državnoj kasi vodi računa, aktuelna vlast ima lepu priliku da bez nekog značajnijeg troška donese veliku korist našim poljoprivrednicima i uredi tržište tako da svakog robnog proizvođača stavi u ravnopravan položaj u tržišnoj utakmici u sučeljavanju sa velikim i dobro organizovanim otkupljivačima, pa bilo da su to trgovci, prerađivači ili skladištari.

Direktor

Žarko Galetin“

KUKURUZ 2009. – OČEKIVANJA

Оставите коментар

KUKURUZ 2009. – OČEKIVANJA: „Ekonomska 2008./09. godina u poljoprivredi u periodu neposredno pred žetvu pšenice imala je sve šanse da bude upamćena po izuzetno dobrim proizvodnim rezultatima. Međutim, obilne padavine u kontinuitetu od 3 nedelje u vreme žetve pšenice, najpre su umanjile prinos ove kulture, da bi potom nastupio sušni period koji će evidentno uticati da i rod jesenjih useva ne bude onakav kako je to izgledalo u junu mesecu. Na žalost, to je bio tek početak nevolja za naše paore. Cena najpre pšenice, a potom i ostalih roba iz primarnog agrara su pale na nivo koji uglavnom ne „zatvara“ ni najelementarnije troškove proizvodnje. Odgovor proizvođača je usledio u protestima koji su nametnuli neka pitanja koja na žalost država sa neprimereno malim finansijskim kapacitetom za podršku agraru nije mogla da reši na način da u potpunosti zadovolji zahteve seljaka. Naravno, opet je u fokusu bila pšenica. Pravi odgovor proizvođača pšenice uslediće ustvari kroz struktuiranje svoje proizvodnje za ekonomsku 2009./2010. godinu na jesen, kada se konstatuje podatak o zasejanim površinama pod hlebnim žitom.
Šta se dešava sa kukuruzom, našom najzastupljenijom poljoprivrednom kulturom? Možemo li tu očekivati proteste? Ustvari, da li se uopšte sećamo da su proizvođači ikada zbog niske cene kukuruza blokirali puteve ili protestvovali pred Ministarstvom poljoprivrede? Koliko pamćenje pisca ovih redova služi, protesta zbog cene kukuruza u tako oštroj formi kao što je to slučaj kod pšenice nije bilo. Odgovor ne mogu, a da ne potražim u jednoj ključnoj razlici između pšenice i kukuruza. Naime, kukuruz ima mnogo veći tržišni kapacitet od pšenice. Šta podrazumevamo pod ovom konstatacijom? Najpre, kukuruz je proizvod koji naš paor posle berbe skladišti u svoje čardake, a pšenicu je prinuđen da lageruje u uslovna silosna skladišta koja po pravilu nisu u njegovom vlasništvu. Drugo, kukuruz kao osnovna stočna hrana, ne mora u uslovima kada je cena niska da se iznese na tržište, već može da se upotrebi kao jeftini input za ishranu stoke. Dakle, proizvođaču se gajenjem kukuruza otvara širok izbor u pogledu mogućnosti za njegovu upotrebu. Da li i kada će proizvođač kukuruz izneti na tržište ili ga upotrebiti za ishranu stoke u domenu je suverene odluke njega kao vlasnika robe. Zato proizvođač kukuruza nije kao kod pšenice toliko uznemiren kada cena nije onakva kako on očekuje, pa i ne organizuje tako radikalne vidove protesta kao što to radi u slučaju pšenice. Konačno, pomenimo još jednu vrlo bitnu stvar koja kukuruz izdvaja od svih ostalih roba iz primarnog agrara, a to je da je kukuruz roba sa najvećim izvoznim potencijalom iz sektora roba primarne poljoprivredne proizvodnje.

Prema najnovijim procenama američkog ministarstva poljoprivrede (USDA) Srbija se sa procenjenih 1,2 miliona tona mogućeg izvoza u narednoj ekonomskoj godini svrstava u 10 najvećih svetskih izvoznika kukuruza. Naravno, SAD su sa izvozom od oko 50 miliona tona ubedljivo najveći izvoznik koji kontroliše čak oko 60% ukupnih izvoznih viškova kukuruza. Međutim, naša pozicija među prvih 10 zemalja izvoznika izdvaja Srbiju kao referentnog proizvođača i izvoznika kukuruza u Svetu, a pre svega u regionu. Procene su samo procene, ali da imaju realnog osnova najbolje upućuje podatak da je od oktobra 2008. godine, pa do jula 2009. godine izvezeno oko 1,3 miliona tona kukuruza prošlogodišnjeg roda. Podaci o izvoznom statusu našeg kukuruza govori sa jedne strane da imamo kvalitetnu robu u ponudi, a sa druge strane da imamo izvoznike koji su se dobro pozicionirali na međunarodnom tržištu. Ovi podaci svakako mnogo znače u kontekstu daljih tržišnih perspektiva našeg kukuruza.

Dakle, imamo jedan kvalitetan tržišni ventil – izvoz. Koliko izvoz utiče na cenu kukuruza, najbolje govori direktna zavisnost cene ove robe od intenziteta izvoza za određeni period. Naravno, u meri u kojoj smo značajniji izvoznici na cenu kukuruza na domaćem tržištu više utiču kretanja cena na međunarodnim tržištima. Ona ne idu uvek na ruku našim proizvođačima. Trenutna situacija na svetskom tržištu upravo je takva. Direktna posledica takvih kretanja je i cena kod nas. Cena kukuruza na našem tržištu danas je na nivou oko 9,40 din/kg ( bez PDV), dok je recimo u isto vreme prošle godine cena bila oko 14,00 din/kg, a pretprošle oko 12,00 din/kg.

Šta možemo da očekujemo u narednoj ekonomskoj godini od kukuruza?

Nastupajuću ekonomsku godinu dočekujemo prognozama sa jednim od najvećih svetskih prinosa od oko 790 miliona tona kukuruza. Naravno, ravnotežnu tržišnu cenu možemo pronaći samo ako uzmemo u obzir i drugu stranu tržišne vage, a to je tražnja. Što se kukuruza tiče, balans ove tržišne vage, sve više će zavisiti od tražnje. Veoma širok dijapazon primene kukuruza ne samo u sferi stočarske proizvodnje, već i u domenu energetike, kao sirovine za proizvodnju bioetanola, ovaj artikal svrstavaju među proizvode čija tražnja iz godine u godinu mnogo brže raste nego tražnja ostalih poljoprivrednih kultura. Zato, ne mora da znači da će veliki rod automatski značiti i pad cene na svetskom tržištu. Naprotiv, oporavak cene sirove nafte na svetskom tržištu vrlo lako može da generiše rast cene kukuruza, obzirom da će tražnja za kukuruzom biti veća srazmerno rastu cene nafte, obzirom da tada bioetanol (čitaj: kukuruz) postaje vrlo atraktivna alternativa skupoj nafti. Sve u svemu očekuju nas interesantna dešavanja na tržištu kukuruza u narednom periodu. Ma koliko sada naš proizvođač bio nezadovoljan aktuelnom cenom kukuruza nije na odmet konstatovati da je u nizu prethodnih godina trajno narušen paritet cena na realciji pšenica – kukuruz i to u korist kukuruza.

Umesto zaključka možda bi na ovom mestu bilo bolje otvoriti jednu drugu temu. Naime, lepo je biti u društvu TOP 10 svetskih izvoznika kukuruza, međutim, zar ne bi bilo lepše da naš kvalitetan kukuruz valorizujemo kroz proizvode više faze prerade i svoju izvoznu strategiju usmerimo ka isplativijem izvozu svinjskog ili goveđeg mesa. Tema za razmišljanje i to brzo razmišljanje i brzo delovanje.

Žarko Galetin,
Direktor „Produktne berze“ Novi Sad“