* * * Духовни геноцид * * *

Оставите коментар

Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог… (1 Кор 3, 17)

Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године није ни престајало. Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава, уништено је и преко 400 српско-православних храмова. Само на подручју Горњокарловачке епархије од 203 цркве и капеле током прошлог рата уништено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији порушена су 54 храма, а тешко оштећен 21. На територији Бањалучке епархије страдале су 64 цркве, а 21 је оштећена. На подручју ове Епархије три манастира су знатно оштећена, а један уништен. Срушена је и једна капела и 38 парохијских домова, а тешко оштећено 12. У Бањалучкој епархији занавек је нестало 98 манастирских и парохијских библиотека и 94 архива. Дакле, само на подручју ове три епархије уништена је половина од пострадалих српских богомоља током Другог светског рата.

У поратном периоду комунистички режим, потпомогнут притајеним националистичким снагама, увелико је онемогућавао, па чак и спречавао, обнову и заштиту српских цркава и манастира. У бившој републици Хрватској, постојеће службе заштите, посебно Регионални завод у Осијеку и републички завод Хрватске, смишљено су занемаривали српско духовно и историјско наслеђе. Пример за то је и однос Регионалног завода из Осијека према обнови и заштити манастира Ораховице, једног од највреднијих споменика српског – и не само српског народа на просторима Старе Славоније, односно Подравине. Данашња манастирска црква подигнута је 1592, а фреско-сликана 1594. године. Током прошлог рата манастирска ризница је опљачкана и пренета у Загреб (сачувани део враћен је Епархији славонској тек 1985), а манастирски конаци запаљени су 19. августа 1942. године по наређењу Јанеза Грге и Карла Мразовића Гашпара, команданта и комесара Штаба III оперативне зоне народноослободилачке војске и партизанских одреда у Хрватској. После рата, институције заштите Хрватске, и после много обећања, нису учиниле ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији заштити и обнови.

Из таквог стања прешло се још у горе, погубније, нељудскије, односно дошли смо у стање тоталног духовног геноцида. Овај рат (1991–1995) узима оно највредније: невине људске животе, уништава светиње, културно-уметничка и остала материјална добра. Тај рат, наметнут српском народу, довео је Српску православну цркву и њен верујући народ на тим просторима скоро до уништења и нестанка.

Српски храмови и остало црквено-уметничко и историјско наслеђе Српске православне цркве на подручју бивше југословенске републике Хрватске, који су распрострањени у пет православних епархија (Осјечкопољска и барањска, Славонска, Загребачко-љубљанска, Горњокарловачка и Далматинска), били су први на удару. То је чињено смишљено; требало је уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Барање, Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и других српских простора. Ти храмови, који су и специфични споменици градитељства, представљају верски и национални идентитет српског народа на тим просторима. Рушењем, паљењем, обесвећењем и другим бројним начинима уништавања српских богомоља и културно-историјских споменика, непријатељ настоји да, поред њиховог затирања, српски православни народ и духовно повреди. Новопостављени епископ осјечкопољски и барањски не може да обнови седиште епархије у Осијеку. Пакрачки владичански двор (1732) је опљачкан, гранатиран и демолиран. Резиденција загребачко-љубљанског митрополита у Загребу је минирана. Владичанска кућа у Карловцу је опљачкана, демолирана и минирана на римокатолички Божић 1993. године. Ни један од српских православних архијереја са подручја бивше југословенске републике Хрватске не може да се врати у своју резиденцију, и то из два основна разлога: или је двор онеспособљен или то не дозвољава хрватска власт.

Скоро је исти однос и према српским црквама, манастирима и осталим црквеним објектима на подручју бивше Босне и Херцеговине. На простору те некадашње југословенске републике налази се такође пет српских православних владичанстава (Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка, Дабробосанска и Зворничко-тузланска епархија). Уништене су или оштећене епископске резиденције у Мостару, Сарајеву и Тузли, а надлежни архијереји налазе се привремено на другим местима.

Музеј Српске православне цркве у Београду у овом рату, поред спасавања литургијских и других црквено-уметничких предмета, помно пописује и у страдални диптих Српске православне цркве уноси нове жртве хрватских и муслиманских црквено-уметничких рушитеља. Број порушених, оштећених и обесвећених српских светиња је огроман, и још увек непотпун. Српске светиње и остали историјски споменици који се налазе на територијама што контролишу хрватске и муслиманске снаге су неприступачни и њихова судбина је неизвесна, тако да је број од 212 порушених и 367 оштећених цркава још увек непотпун.

Од десет српских православних седишта на територији бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине, седам владичанских резиденција је уништено, гранатирано или демолирано. Порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је а стародревне књиге се растурају и продају широм бивше Југославије, па и Европе. Ову стару библиотеку основао је још патријарх Арсенија III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 србуља, највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. У Сарајеву је изгорела.

Године 1985. враћене су црквено-уметничке драгоцености, које су у прошлом рату опљачкане а које су припадале епархијским, манастирским и црквено-општинским ризницама; сада су поново опљачкане или, што је трагичније, уништене. Ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане и бројних храмова, немилосрдно је опљачкана и уништена. Миниран је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, који се налазио у Митрополији; минирана је епископска резиденција са ризницом у Мостару; а неизвесна је судбина ризнице Горњокарловачке епархије која је била у Владичанском двору у Карловцу, као и судбина драгоцености Епархије зворничко-тузланске у Тузли, која се налази под опсадом муслиманских снага.

Нажалост, бројна историјска знамења и културне тековине српског народа заувек су нестале. Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX века. Број икона на иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек би био 35 икона, не рачунајући остале иконе, целивајуће, литијске, заветне и друге. Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са 212 порушених храмова добија се збир од преко 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела представља за сваки народ националну катастрофу. То су читави луври, ермитажи, прада и друге националне галерије. То је, такође, уметнички и духовни геноцид над једним народом, његовом културом и цивилизацијским тековинама. Нажалост, то српско духовно наслеђе уништавају народи којима је та црквено-уметничка баштина такође блиска, било по хришћанској вери, културној традицији или заједничком поднебљу.

Овај Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава и манастира сачињен је на основу аутентичних извештаја које надлежни епископи и свештеници достављају Светом архијерејском синоду, односно Музеју Српске православне цркве у Београду. Одређене стручне комисије при Министарству културе Србије, односно Републичком заводу за заштиту споменика културе, такође су тамо где је то било могуће, извршиле увид и снимиле стање. Значајни су извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице, избеглих и прогнаних Срба који су исто тако посведочили о рушењу или оштећењу своје цркве, манастира или неког другог црквеног објекта.

Поједини црквени објекти минирани су по неколико пута, све док се не сруше до темеља. Таква судбина задесила је српске храмове у Петрињи, Новој Градишки, Мостару и још много других. Исто тако, увелико се обнавља црквенорушитељство из Другог светског рата. На бројним црквиштима храмова порушених у прошлом рату подигнути су у послератном периоду нови. Ти нови храмови у Петрињи, Новој Градишки, Славонском Броду, Трњанима, као и манастир Житомислић, и још многи, поново су срушени до темеља.

Велики проценат српских светиња страдао је ван ратних дејстава. Уништени су или демолирани српски храмови који су удаљени и преко 100 километара од првих борбених линија. Посебно је за осуду смишљено уништавање изузетног споменичког наслеђа које, због своје архитектуре и уметничке вредности, припада највишој категорији. Хрватски националисти спалили су два јединствена споменика српског архитектонског наслеђа, цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници. Црква у Растовцу, посвећена Светом великомученику Димитрију, подигнута је 1730. године; а у Доњој Рашеници, храм Успења Пресвете Богородице изграђен је 1709. године. Такође је спаљена црква брвнара у месту Бузета (XVIII) код Глине. Оне више не постоје, чак ни њихови темељи.

На зверски начин уништавају се и највеће српске свештиње као што је Спомен-капела у Пребиловцима, у којој су 1991. године сахрањене мошти хиљаде и хиљаде српских мученика, мучки пострадалих у Другом светском рату, међу њима највише стараца, жена и деце из Пребиловаца и околних српских села. Ти земни остаци, који су пре неку годину извађени из херцеговачких јама и вртача и сахрањени у новоподигнуту капелу у Пребиловцима, поново су нападнути и то опет на најзверскији начин. Ово српско светилиште до темеља је уништено, а мученичке кости спаљене. Историја не памти да је и највећи злочинац своје жртве убијао два пута, и то у временском размаку од 50 година.

Од историјског манастира Житомислића, који је такође страдао у прошлом рату заједно са својим братством, остала је само гомила камења.

Једно од првих сведочења о страдању српских православних цркава, манастира и других црквених објеката на подручју бивше југословенске Републике Хрватске објављено је током 1991. године у наставцима у „Православљу”, листу Српске патријаршије, под насловом Попис оштећених и уништених православних цркава и културних добара у ратним сукобима на територији Хрватске. Велики део ових сведочанстава пренет је у публикацији Ратна страдања православних храмова у српским областима у Хрватској 1991, Београд 1992. године, у издању два министарства и две институције Републике Србије (Министарства информација и Министарства културе, Завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу Републике Србије, и Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије). Ово издање поновљено је 1992. године, а исте године објављено је и на енглеском језику.

Музеј Српске православне цркве у Београду издао је две публикације о страдању српских православних храмова на подручју десет епархија Српске цркве: С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1993, Београд 1994 (два издања), и С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1995, Београд 1996 (каталог истоимене изложбе). Поред ових сведочанстава, значајни су и извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице (European Community Monitoring Mission), Извештаји о културном наслеђу (Cultural Heritage Reports), и то: број 1 од 30. 12. 1994; број 2 од 20. 04. 1995; број 3 од 21. 07. 1995; и број 4 од 15. 02. 1995. године. Ови извештаји садрже бројне податке о порушеним и оштећеним храмовима Српске и Хрватске цркве, као и муслиманских џамија.

Када је реч о страдању цркава и других објеката Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској, треба поменути и извештаје надлежних хрватских власти и Римокатоличке цркве. Убрзо после хрватске агресије августа 1995. године на Републику Српску Крајину (тзв. „Олуја“), Српској патријаршији у Београду достављен је септембра 1995. године извештај насловљен: Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (The State of Orthodox Churches and Monasteries in the Libertaded Area of Former Sectors North and South). Према том извештају, на подручју шест „полицијских округа“ (Шибеник, Сплит, Задар и Книн, Лика и Сењ, Карловац, Сисак и Мославина), од 121 српске цркве где је вршен увиђај уништена су током рата 1991–1995. године само два храма (Глинске Пољане и Старо Село); оштећено је 16 српских цркава, шест је са ратним белезима из Другог светског рата, а три су оштећене зубом времена.

Један Извештај Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, број 511-01-22/2-ВТ-512/2-96, који је 01. 04. 1996. године достављен Влади Републике Хрватске (Кабинет Председника) – копија истог достављена је и Српској православној цркви – наводи оштећене српске цркве у местима: Блиња, Меченчани, Кукурузари, Живаја, Болч, Нова Капела.

Монументална монографија Рањена црква у Хрватској – уништавање сакралних објеката у Хрватској (1991–1995), Загреб 1996, 448, садржи и поглавље Страдали сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској (416–426), где је наведено свега 28 порушених и оштећених српских цркава, манастира и других црквених објеката. У предговору ове целине речено је да је текст сачињен „према доступним подацима”. Међутим, аутори ове монографије „заборавили” су да је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, односно Резиденција митрополита загребачко-љубљанског у самом центру Загреба (Дежелићева 4), минирана још 11. априла 1992. године. Исто тако, миниране су током 1991–1995. године и уништене до темеља српске цркве у Винковцима, Славонском Броду, Ступовачи, Сирачу, Кућанцима (црква у којој је крштен патријарх српски Павле); затим три цркве брвнаре, јединствени споменици градитељства: црква Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709, и црква Светог Димитрија у Растовцу из 1730. године, обе код Грубишног Поља; затим, црква брвнара из XVIII века у Бузети код Глине, и још многе друге.

На крају ове монографије следи целина: Неоштећени сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској на подручју ослобођеном у акцији „Бљесак“ и „Олуја“ (427–439), где је приказано 100 неоштећених храмова Српске православне цркве у Хрватској. Према подацима којима располаже Музеј Српске православне цркве у Београду, међу тих 100 „читавих” српских храмова има 35 знатно оштећених и девастираних. За већи број цркава то потврђују и Извештаји Посматрачке комисије Европске заједнице, посебно Извештај 2 од 30. 12. 1994. и број 4 од 21. 07. 1995. године. Поред овога, аутори ове знамените студије имали су и два поменута извештаја високих институција Хрватске владе. У већ поменутом извештају Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (који је септембра 1995. године од представника Бироа Републике Хрватске у Београду достављен Српској патријаршији), побројане су уништене и оштећене српске цркве у местима (а којих иначе нема у поменутој монографији): Кистање, Книн, манастир Крка, Јошани, Врховине, Шкаре, Главица, Радуч, Перјасица, Плашко, Личка Јасеница, Костајница, Дубица, Слабиња, Живаја, и само две уништене цркве, у местима: Старо Село и Глинска Пољана.

Посебан куриозитет у монографији Рањена црква у Хрватској представљају две фотографије на страни 88. за које легенда у потпису каже: „Католичка црква у Пакрацу у тјеку поправљања 1991, прије почетка рата – девастирана унутрашњост”. Истина је другачија: реч је о Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу (спољашњост и унутрашњост) коју је хрватска војна и паравојна сила рушила и палила неколико пута, а последње гнусно, чак у историји незабележено дело, учинили су пред православни Божић 1996. године, када су у рушевинама тог Саборног храма минирали гроб блаженопочившег епископа славонског Емилијана (Мариновића), који је преминуо 1981. године. Истина, могуће су и грешке, односно замена фотографија, али две фотографије, и то рећи још и да је црква у обнови – а зна се да је пре почетка овог грађанског рата започета обнова Светотројичног храма у Пакрацу, стварно је немогуће, и пре делује као својеврстан цинизам.

Такође је интересантно да су неки снимци страдалних храмова Српске цркве у поменутој монографији дати у почетној фази њиховог рушења, тек када су начети. Црква Светог Димитрија у Батињанима код Пакраца приказана је без звоника, али са крвном конструкцијом – оштећена. Међутим, ова гробљанска капела из 1738. године према снимцима из 1993. године више је него преполовљена. Од храма Светог Пантелејмона у Торњу (1931) код Пакраца, који је приказан у целини – оштећен, остали су само делови зидова.

У овом рату (1991–1995) страдале су и хрватске и муслиманске богомоље. Међутим, ако нам је запао удео да будемо сведоци похаре светиња и осталог црквено-уметничког блага у рату 1991–1995. године, учинимо то истинито и достојанствено, као људи вере и потомци предака који су све ово стварали и оставили као духовно и цивилизацијско добро свога и осталих народа који су живели или живе на овим просторима.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

SINERGIJA 2010 SAVA CENTAR

Оставите коментар

http://www.live-e.tv/player/flowplayer.commercial-3.2.4.swf

M2M PREKO TELEKOMA SRBIJA

Оставите коментар

Nema dobre komunikacije bez dobrog posrednika, a Telekom Srbija već ima zavidno iskustvo u implementaciji i primeni M2M servisa. Iz razgovora sa Vladimirom Lučićem, direktorom Direkcije za komercijalne poslove Telekoma Srbije, saznajemo da nas prava iznenađenja i prodori u ovoj oblasti tek očekuju.

Telekom Srbija planira uvođenje M2M servisa. Dokle se stiglo i kada možemo da očekujemo konkretniju ponudu za korisnike?

Na početku treba naglasiti da M2M koncept ne podrazumeva samo i isključivo komunikaciju između dve i/ili više mašina bez bilo kakvog spoljnog dejstva čoveka. U pitanju je mnogo širi koncept u kome čovek i dalje ima svoju ulogu, ali koji u isto vreme omogućava svođenje ljudske intervencije  na minimum, što kao krajnji efekat ima optimizaciju procesa upravljanja i lakše upravljanje udaljenim i distribuiranim sistemima. Telekom Srbija prepoznao je potencijal M2M servisa mnogo pre nego što je taj termin postao aktuelan i opšteprisutan u ICT sektoru, pa je tako u prethodnom periodu razvio i korisnicima ponudio veći broj servisa zasnovanih na M2M konceptu:

  • maloprodaja – mPOS terminali za elektronske dopune i bankarski POS terminali,
  • državno upravljanje – daljinski upravljane fiskalne kase, naručivanje izvoda iz matičnih knjiga rođenih,
  • mobilni novac – plaćanje parkinga, Internet dopuna, VoIP dopuna, karata za bioskopske i druge događaje,
  • mobilna plaćanja – dopuna prepaid kredita preko platnih kartica, plaćanje fiksnog i postpaid računa preko platnih kartica,
  • transport – praćenje vozila (usluga Autorack),
  • upravljanje procesima – evidencija zaposlenih, upravljanje kadrovima i obračun zarada, evidentiranje dece u predškolskim ustanovama (usluga Observer), kontrola parkiranja.

Telekom-Srbija-ObserverVećina ovih servisa je realizovana kroz saradnju sa lokalnim poslovnim partnerima iz oblasti ICT sektora.

Telekom je i dalje izuzetno zainteresovan i otvoren za saradnju na daljem razvoju M2M servisa – bilo da su u pitanju provajderi rešenja ili poslovni korisnici koji imaju potrebe za konkretnim M2M rešenjima. Svesni značaja naše uloge u razvoju ovog koncepta, zauzeli smo proaktivan stav u edukaciji i animiranju tržišta, korisnika i institucija i uopšte identifikaciju M2M potencijala u Srbiji. Konkretno, u M2M lancu vrednosti, uloga Telekoma Srbija je da pruži konektivnost i sveukupno podrži ova rešenja korišćenjem svoje prodajne mreže, mogućnosti za naplatu, monitoringa, provisioninga itd., dok su za biznis logiku, kao i konkretna softverska i hardverska rešenja zaduženi tzv. provajderi rešenja koji ulaze u partnerski odnos s Telekomom Srbija. Sâmo rešenje uvek se dizajnira na osnovu konkretnog zahteva proizašlog iz neke poslovne ili institucionalne potrebe i zato neko preduzeće ili institucija moraju da stoje iza takvog zahteva. Telekom Srbija, u saradnji sa svojim partnerima, ubrzano radi na kreiranju nove ponude za rezidencijalne korisnike, koja će omogućiti kontrolu aparata u domaćinstvu (npr., klima-uređaja) posredstvom mobilnog telefona, kao i mogućnost aktivacije određenih alarma (npr, porast temperature u nekoj prostoriji iznad određene granice i sl.) koji se putem mobilne mreže prenose do korisnika.

Za kontrolu aparata u domaćinstvu i povezivanje na mobilnu mrežu Telekoma Srbija koristi se odgovarajući USB ruter sa USB Mobile Broadband interfejsom.

Udaljeno uključivanje i isključivanje računara i kućnih aparata omogućava se korišćenjem uređaja sa USB konekcijom. Uređaji mogu biti kontrolisani putem SMS-a, e-mail-a, Web pristupa, korišćenjem API-ja trećih lica ili kontrola putem unapred zadatog vremenskog rasporeda.

M2M podrazumeva dodatne mere kada je reč o sigurnosti veze i bezbednost prenosa podataka. Kako se Telekom Srbija sprema da odgovori na ove zahteve?

Tipovi komunikacije koje Telekom Srbija omogućava za M2M rešenja su: USSD, SMS i MMS i GPRS/EDGE/3G. Svi parametri kvaliteta mreže mobilne telefonije Telekoma Srbija koji se redovno prate i regulišu ukazuju na izuzetnu sigurnost svih navedenih tipova komunikacije. Najbolji dokaz ove tvrdnje je besprekorno funkcionisanje upravo onih servisa kod kojih je sigurnost veze izuzetno bitna (kao što su komunikacija fiskalnih kasa sa serverima Poreske uprave, telemetrija i sl.). Telekom Srbija je u svojoj razvojnoj strategiji za sledeću godinu definisao implementaciju savremenijih tehnologija kao što je QoS, kojima je moguće garantovati dodeljenost određenih resursa u mobilnoj mreži.

Bezbednost podataka je kompleksnije pitanje i ono podrazumeva specifična rešenja u zavisnosti od tipa servisa i razvija se u dva segmenta. Jedan segment se odnosi na aplikativno rešenje na nivou servisa i taj deo je najčešće domen odgovornosti provajdera konkretnog servisa. Operator mobilne telefonije je nadležan za bezbednost podataka prilikom transporta kroz neki od komunikacionih kanala mobilne mreže. Osnovni vid zaštite koji Telekom Srbija koristi u ovom domenu je kreiranje VPN tunela za komunikaciju između uređaja i centralne lokacije, pri čemu su svi uređaji koji se koriste za jedan M2M servis učlanjeni u zasebnu mrežu (APN) i može im se dozvoliti međusobno komuniciranje ako za to postoji potreba. Kreiranjem zasebnog APN-a obezbeđuje se dodatni nivo sigurnosti jer se time postiže da se svaki M2M servis ponaša kao zasebna mreža. Takođe, u svetlu trenutne pokrivenosti teritorije Srbije 3G signalom Telekoma Srbija od oko 70%, značajno je istaći činjenicu da su algoritmi autentifikacije terminalne opreme, kao i tehnike zaštitnog kodovanja u 3G mreži, daleko pouzdaniji nego u 2G mreži, što predstavlja dodatni faktor bezbednosti.

U kojim oblastima očekujete prve primene M2M servisa i da li će za realizaciju konkretnih projekata Telekom Srbija angažovati partnere?

Prve primene M2M servisa u Srbiji realizovane su još 2003. godine, kada se putem GPRS mreže uvela kontrola parkiranja u Beogradu. U prenosivim uređajima nalazi se SIM kartica koja ima specijalnu tarifu za prenos podataka. Nakon toga usledio je niz različitih implementacija, tako da sada u mreži Telekoma Srbija ima više od 240.000 različitih uređaja koji komuniciraju s nekim drugim uređajima u okviru različitih M2M rešenja. Telekom Srbija se kod nekih rešenja pojavljuje samo kao provajder konektivnosti (GPRS fiskalne kase, na primer, bankarski POS terminali i bankomati itd.), ali naš cilj je da ne budemo samo bit-pipe, već da se aktivno uključimo u realizaciju M2M rešenja i mislimo da je to jedino moguće kreiranjem partnerskih odnosa sa provajderima servisa. Takve modele već imamo u okviru različitih već pomenutih rešenja: mobilni novac, mobilna plaćanja, praćenje vozila, evidencija zaposlenih itd.

Telekom je nedavno započeo razvoj servisa iz oblasti mHealth (mobile health), sa ciljem da se isti koriste u medicinskoj praksi i javnom zdravlju preko mobilnih komunikacionih uređaja. MHealth područje, koje se pojavilo kao podsegment eHealth-a, koristi informacione i komunikacione tehnologije (ICT) kao što su računari, mobilni telefoni, komunikacioni sateliti, monitori kod pacijenata i slični uređaji za pružanje medicinskih servisa i informacija. MHealth aplikacije uključuju korišćenje mobilnih uređaja u prikupljanju javnih i kliničkih zdravstvenih podataka, isporuku informacija lekarima, istraživačima i pacijentima, monitoring vitalnih funkcija pacijenta u realnom vremenu i direktno obezbeđenje zdravstvene zaštite preko mobilne telemedicine.

Do sada je konkretna saradnja ostvarena s partnerima na polju pružanja usluge teleasistencije, pomoći korisnicima kojima je neophodna kontinuirana medicinska pomoć, a koja obuhvata monitoring, koordinaciju hitnih intervencija u kriznim situacijama, praćenje stanja korisnika posle hitnih intervencija i pružanje psihološke podrške.

Telekom Srbija planira da uvede nove mHealth servise u oblasti telemedicine koji će se bazirati na monitoringu vitalnih parametara zdravlja u realnom vremenu (merenje srčanog ritma, krvnog pritiska, nivoa šećera u krvi i sl.) i prikupljanje i slanje medicinskih informacija putem mobilne i fiksne mreže.

Telekom-Srbija-mHealthMerenja parametara u oblasti zdravstvene zaštite ostvaruju se korišćenjem odgovarajućih uređaja. Podaci se dalje prenose preko mobilne mreže Telekoma Srbija (2G, 3G tehnologija) do servera partnera koji prikuplja ove podatke, obrađuje ih korišćenjem Web aplikacije i omogućava uvid u rezultate preko Web pristupa aplikaciji.

Pogodnosti ovih mHealth servisa su:

  • merenja se mogu obavljati s bilo kog mesta i u bilo koje vreme,
  • personalizacija servisa (korisnici imaju kontrolu nad sopstvenim zdravljem),
  • smanjenje troškova (manji broj poseta lekarima i obavljanja potrebnih analiza).

Značajan faktor za razvoj mHealth oblasti je nedavni rapidni porast broja mobilnih telefona u našoj zemlji, s obzirom na to da potencijal mHealth-a leži u njegovoj sposobnosti da ponudi prilike za direktnu govornu komunikaciju, posebno u područjima sa niskom stopom pismenosti. Osnovne SMS funkcije i govorna komunikacija u realnom vremenu služe kao okosnica mobilne telefonije u razvoju servisa okrenutih prema zdravstvenom sektoru. Iako još nije široko zastupljena, širenje smartphone tehnologije otvara vrata mHealth projektima: tehnološkoj podršci dijagnostici, daljinskoj dijagnozi i telemedicini, Web brauzingu, GPS navigaciji, pristupu informacijama pacijenta preko Web-a i decentralizovanim health management informacionim sistemima. Aplikacije, na čijem razvoju se započelo kroz saradnju s partnerima koji rade na razvoju softvera, mogu se podeliti u šest aplikacionih kategorija: edukacija i obaveštenost (awareness), helpline, podrška dijagnostici i lečenju, daljinski monitoring i daljinsko prikupljanje podataka. Neke od aplikacija iz mHealth područja koriste potencijal da promovišu zdrav stil života, poboljšaju donošenje odluka zdravstvenih stručnjaka i pacijenata i slično, a osnovni cilj razvoja ovog segmenta jeste da popravi kvalitet zdravstvene zaštite preko poboljšanog pristupa medicinskim i zdravstvenim informacijama i olakšavanjem trenutne komunikacije u mestima gde to ranije nije bilo moguće. Uvećano korišćenje tehnologije redukuje troškove, poboljšavajući efikasnost u sistemu zdravstvene zaštite i promovišući prevenciju kroz komunikaciju. Takođe, mHealth zaokružuje ideju da postoji moćan potencijal da se unapredi klinička briga i servis javnog zdravlja olakšanjem zdravstvene stručne prakse i komunikacije upotrebom mobilne tehnologije.


Vladimir Lucic - direktor Direkcije za komercijalne poslove Telekom Srbija a.d. - slika 4Vladimir Lučić
direktor Direkcije za komercijalne poslove Telekom Srbija

Rođen 18. februara 1971. godine u Šapcu. Diplomirani je inženjer elektrotehnike.Profesionalno iskustvo je sticao u Ericsson-u u Švedskoj, gde je radio na istraživanjima, a u Nemačkoj kao inženjer za podršku O&M sistemima.

Uz kraće prekide, deo je tima Telekoma Srbija od njegovog osnivanja 1997. godine. Karijeru je gradio najpre kao stručni savetnik za telekomunikacije u Direkciji za mobilnu telefoniju, zatim kao direktor Sektora za mrežu u Direkciji za mobilnu telefoniju, nakon čega je imenovan za direktora Direkcije za mobilnu telefoniju.

Aktivno je učestvovao u izgradnji i komercijalnom puštanju u rad trećeg operatora u Crnoj Gori kada je, u rekordnom roku od samo 52 radna dana, otpočela rad mobilna mreža m:tel.

U oktobru 2008. godine imenovan je za direktora Direkcije za komercijalne poslove koja vodi komercijalno poslovanje u oblastima fiksne i mobilne telefonije, Interneta, uz brigu o korisnicima i komunikaciju sa poslovnim partnerima.


U Srbiji je kazna imati dete!

Оставите коментар

NEMAR DRŽAVE PROTIV „BELE KUGE“

U Srbiji je kazna imati dete!
Vest objavljena:

12.11.2010 | 12:13
Izvor:
S media
 

Prema procenama stručnjaka, Srbiji će polovinom ovog veka biti potrebno više gerontoloških domova nego porodilišta i obdaništa zajedno. Ipak, ni sledeće godine neće se sprovoditi sve mere iz Strategije za podsticanje rađanja. Najčešći odgovor nadležnih je – „država nema para“. S media portal istražuje da li funkcioniše ijedan vid borbe države protiv bele kuge.

Od sedamdesetih godina prošlog veka prirodni priraštaj u Srbiji ima negativan trend. Opšte je mišljenje da je borba protiv „bele kuge“ u Srbiji problem koji zahteva – sistemsko rešavanje. Zato je januara 2008, posle dve godine čekanja, Vlada Srbije usvojila Strategiju za podsticanje rađanja. Zatim je usledila „svetska ekonomska kriza“ i bitne odredbe ove strategije stavljene su „na led“.

Ni dve godine posle usvajanja, većina predviđenih mera se ne primenjuje u punom obimu. Načelnik za populacionu politiku Ministarstva za rad i socijalna pitanja Predrag Petrović kaže da je sprovođenje mera koje bi trebalo da suzbiju „belu kugu“ odloženo zbog ekonomske krize i manjka novca u budžetu.

Skupa Strategija koju niko ne primenjuje

-Ni za sledeću godinu ne mogu reći da očekujem da će budžet moći da predvidi ove troškove, jer i dalje prolazimo kroz finansijski težak period – kaže Predrag Petrović za S media portal. – U okviru primene Zakona o finasijskoj podršci porodici sa decom mi već izdavajamo više od 32 milijarde dinara godišnje. Bilo bi iluzorno da u ovom trenutku očekujemo da će tako velika svota novca moći da bude obezbeđena za primenu ovih skupih mera iz Strategije. Međutim, postoje mere koje se ne mogu smatrati skupim, a tiču se populacione edukacije u školama na temu zaštite reproduktivnog zdravlja ili savetodavnih aktivnosti za mlade.

Pored edukacije, država se Strategijom obavezala da će uvećati iznos roditeljskog dodatka, kao i dodatke za drugo, treće i četvrto dete, čija bi isplata trebalo da bude jednokratna umesto „usitnjena“ na rate, kao što je to danas. Predložena je isplata pune zarade za trudničko bolovanje, besplatni udžbenici za treće i četvrto dete, povoljniji stambeni krediti za parove do 35 godina…

-Strategija je jako skupa, ima sedamdesetak mera i svaka od njih zahteva određenu svotu novca da bi bila primenjena. Za prvo dete se sredstva isplaćuju jednokratno, a za drugo, treće i četvrto dete u 24 rate. Po Strategiji, roditeljski dodatak za svu decu trebalo bi da bude isplaćivan jednokratno, ali to zahteva promenu zakona i sredstva u budžetu između četiri i osam milijardi dinara! To je samo jedna mera, ali kada bismo ubrojali i sve ostale, videli bismo da je Strategija jako skupa. Trenutno nemamo procenu koliko bi novca bilo potrebno za celokupno implementaciju Strategije – upozorava naš sagovornik.

Strategije o podsticanju rađanja i o rodnoj ravnopravnosti na papiru sjajno zvuče i državi je važno što ih je donela, ali ne i da li su one zaživele u praksi.Znam da je taj papir bio neophodan zbog pregovora sa predstavnicima Evropske unije (EU) ili nekih drugih tela, važno je pohvaliti se da takav dokument postoji. Ali, kada postavite pitanje realizacije, odmah se povlače izgovori kao što su svetska ekonomska kriza, Kosovo i slično – oštro komentariše predsednica Udruženja ”Majka hrabrost” Zorka Kovačević.

Usklađivanje rada i roditeljstva

-Kada pitate nadležne u ministarstvima šta se dešava sa Strategijom rađanja oni će vam reći da se nema novca, ali kada pročitate taj dokument videćete da tamo ima delova koji i ne podrazumevaju neki veliki novac, a vrlo su bitni kao što je usklađivanje rada i roditeljstva. Tu meru smo predložili u komentarima dok se pravio Nacrt strategije – kaže za S media portal predsednica Udruženja „Roditelj“ Dragana Soćanin.

U Strategiji je navedeno i da će se učiniti sve da se mladi roditelji podstaknu u zapošljavanju, da će biti pojačan inspekcijski nadzor poslodavaca zbog diskriminacije porodilja, da će se raširiti mreža predškolskih ustanova, obezbediti pomoć roditeljima čija deca imaju teškoće u razvoju… Ipak, praksa pokazuje da su samo neki od ovih ambiciozno zamišljenih planova i ostvareni.

Niš zapošljava trudnice
Grad Niš sprovodi akciju „Trudnoćom do posla“, sa ciljem da buduće majke dobiju posao, što će dovesti do povećanja nataliteta. Grad poslodavcima subvencioniše plate trudnica do njihovog odlaska na porodiljsko bolovanje. Poslodavcima je postavljen uslov da poslodavac zaključi ugovor na neodređeno vreme. U slučaju da poslodavac raskine radni odnos sa trudnicom, biće u obavezi da vrati novac koji je iz gradske kase dobio za njenu platu.
Broj trudnica koje žele da se prijave za posao nije ograničen. Jedini uslov je da imaju boravište u Nišu, da su prijavljene na Zavod za tržište rada i da imaju potvrdu lekara da su najmanje u trećem mesecu trudnoće.

Kao pozitivan primer, Soćanin iz Udruženja „Roditelj“ ističe produženje radnog vremena državnih vrtića na 18 časova i mogućnost uvida u sistem bodovanja pri upisu dece. Međutim, ona upozorava da je ostalo mnogo problema koje niko ne rešava:

-Ako su oboje roditelja zaposleni, dete će sigurno biti upisano. Međutim to je i dalje mali procenat, jer problem je u tome što mnogi roditelji rade „na crno“. Čiji je to, onda, problem? Roditelji ne samo da nisu krivi, oni su dodatno ugroženi! To je samo posledica problema, koren je duboko u našoj socijalnoj politici i sistemu.

Predstavnica Udruženja „Roditelj“ konstatuje da se mladi ljudi, po zapošljavanju, zadovoljavaju najosnovnijim stvarima. Srećni su ako uopšte dobiju posao i na kraju meseca prime platu, nije im ni bitno to što nisu prijavljeni.

-Mogu da odem na razgovor za posao i da me poslodavac pita: „Da li planirate drugo dete?“. Ako odgovorim: “Naravno da planiram, ali vi ne smete to da me pitate“, on će reći: „U pravu si. Doviđenja. ’Ajmo da vidimo ko će sledeći smeti to da mi kaže“! Mi nemamo podršku države da pronađe jače mehanizme koji će kontrolisati poslodavce, spremne da pronađu „rupe u zakonu“ i daju otkaze trudnicama ili mamama koje su na porodiljskom, a koje dobijaju otkaze kada se vrate na posao – upozorava Soćanin.

Za koga rade inspektori rada?

Inspektori rada budno motre na poslodavce, pošto je i Zakonom, ali i Strategijom zabranjena diskriminacija žena koje planiraju da postanu majke ili to već jesu. Inspektori odrađuju odličan posao, jer protiv poslodavaca koji vrše direktnu ili prikrivenu diskriminaciju pokreću prekršajne postupke. Međutim, situacija sa terena pokazuje da poslodavci ne isplaćuju na vreme naknade za porodilje zaposlenim ženama. Protiv takvih poslodavaca podneto je više stotina prekršajnih prijava – otkriva Petrović iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja.

A kako to izgleda u praksi? Dragana Soćanin iz Udruženja „Roditelj“ navodi flagrantan primer:

-U protekle dve nedelje javile su nam se četiri trudnice koje već četiri-pet meseci ne dobijaju platu koju država uplaćuje firmi, ali oni ne isplaćuju trudnice. Mi njihove žalbe prosleđujemo inspekciji jer one lično moraju da podnesu zahtev, ali slabo dobijamo povratne informacije jer se ljudi plaše da primenjuju zakon. Inspekcija postupa po prijavi, ali ne radi samostalno, ne kontroliše rad na crno.

Prema istraživanju Unije poslodavaca i sindikata, u Srbiji oko 800.000 ljudi radi na crno, a učešće „sive ekonomije“ prelazi 30 odsto društvenog proizvoda, što je oko osam milijardi evra. Dosadašnji direktor Inspektorata za rad Radovan Ristanović podneo je premijeru Mirku Cvetkoviću ostavku zbog, kako je naveo, neaktivnosti u Ministarstvu rada i socijalne politike u oblasti nadležnosti inspektorata. On tvrdi da je imao niz predloga koji su vezani za suzbijanje rada „na crno“, a da oni nisu prihvaćeni.

Domišljate srpske žene

-Znam nekoliko slučajeva žena koje su zaposlene „na crno“ kod poslodavca kome ne pada na pamet da ih prijavi, a prijavljene su kod rođaka u firmi, i same sebi tamo uplaćuju doprinose. One su prinuđene na to, da bi mogle da ostvare pravo na trudničko i porodiljsko bolovanje, da bi mogle da upišu decu u vrtić i da imaju zdravstvene knjižice. I to nije za osuditi, jer nemaju drugi izbor – naglašava Dragana Soćanin iz Udruženja „Roditelj“.

Majka je postala izvršilac dužnosti
-Majke postaju nekvalitetne majke, jer provode sa decom po tri sata dnevno. One dođu kući u šest sati popodne, a deca legnu u devet. Majka ni to vreme ne može da provede sa njima jer ima još puno obaveza: dok opere, opegla, skuva ručak za sutra…Ta majka više nije majka, ona je izvršilac dužnosti, a decu odgajaju obdaništa i druge ustanove. Radnim danom decu najmanje odgajaju roditelji – upozorava Nataša Labović, predsednik udruženja „Snaga žena“.

Svojevremeno su pojedine trudnice ili njihove gazde prijavljivale veće plate tri meseca pre otvaranja trudničkog bolovanja da bi im ta suma bila isplaćivana po otvaranju bolovanja.

-Zakon o finasijskoj podršci sa decom ranije je predviđao da se kao reper uzimaju poslednja tri meseca pre otvaranja porodiljskog odsustva. Međutim, izmenom i dopunama zakona koji je stupio na snagu krajem prošle godine, period obračuna nadoknade za porodiljsko povećan je na 12 meseci pre otpočinjanja porodiljskog odsustva. Imali smo velike probleme na terenu i čak neke uspešne pokušaje poslodavaca koji su na nezakonit način pokušavali da dobiju više novca nego što im po zakonu pripada. Oni su u ta tri meseca zaposlenim porodiljama enormno podizali plate, a često same porodilje od toga nisu imale nikakvu korist. Zato smo utvrdili zakonom da je taj period sada 12 meseci, jer će i po otvaranju bolovanja porodilja u tolikom periodu primati nadoknadu – objašnjava Petrović.

Međutim, Zorka Kovačević iz Udruženja „Majka hrabrost“ decidna je u oceni da se kod nas mnoge stvari rešavaju – unatraške:

-Ne znam koliko je to žena u Srbiji u mogućnosti da se prijavi na par hiljada evra? Za nešto što se dešava po izuzetku, uvode se pravila po kojima su onda svi kažnjeni, umesto da se uvedu mehanizmi kojim se sprečavaju mogućnosti zloupotrebe. Mislim da bi to bilo mnogo pravičnije, ekonomičnije i efikasnije.

U Udruženju „Roditelj“ se pitaju kako državi ne privuče pažnju to što su u nekim velikim firmama svi zaposleni prijavljeni na 18.000 dinara sa visokom stručnom spremom?!

Roditeljstvo kao kazna

-Problem ”bele kuge” je ogroman, ali se on uvek svaljuje na žene. Kaže se da su žene danas razmažene, da su hedonisti, ”jure karijeru” i zato ne žele da rađaju, a pritom ništa od onoga što bi trebalo da stvori sigurno socio-ekonomsko okruženje nije stvoreno. U Srbiji si kažnjen ako imaš dete! Podižu se zahtevi i prema vama kao roditelju i prema vašem budžetu. I ko bi to trebalo da plati?! Država ne plaća ni ono što se obavezala i to što plaća stiže sa zakašnjenjem, ali dete ne živi niti jede sa zakašnjenjem – oštro komentariše Kovačevićeva.

Nema jeftinije hrane za bebe
U Strategiji za podsticaj rađanja nije se našao predlog da se ukine PDV na hranu, odeću i opremu za bebe. Taj zahtev je potpisalo 16 nevladinih organizacija, 40.000 građana i sam patrijarh Pavle. Inicijativa je 2007. godine predata Vladi, ali je zahtev odbijen uz objašnjenje da su analize pokazale da taj potez neće imati pozitiva efekat na povećanje nataliteta.

Dragana Soćanin slikovito opisuje situaciju u kojoj se nalaze mladi bračni parovi u Srbiji:
-Čak i kada su prijavljeni, supružnici uglavnom dobijaju minimalac, od koga ne mogu da podignu ni kredit za jedan element bele tehnike. Minimalac je ispod limita za dobijanje kredita od banke, da ne govorimo o kreditu za automobil ili stan! Možete reći: „Roditelji su razmaženi, ne možete čekati i stan, i automobil, i da sve bude idealno“. Ali, mi ne tražimo ni avione, ni kamione, već nešto osnovno da bismo bili osigurani, da bismo imali od čega da podižemo decu. Mi smo proevropski orijentisani i želimo da prođemo kroz tranziciju, ali ne dobijamo ništa od države za uzvrat. I, šta dobijete kao odgovor? Rečenicu: „Država nema para da plaća svoje komunalne troškove“! Pa, kako očekuju od porodice da ona plaća? Odobravaju se poskupljenja Elektrodistribuciji za struju, poskupljuje gas, a plate su na istom. Ljudi nemaju od čega da žive!

Propovedanje pećinskog života

Načelnik za populacionu politiku Ministarstva za rad i socijalna pitanja Predrag Petrović naglašava da je istraživanje pokazalo da je da su Strategije rađanja ili njihovi pandani u svim zemljama uspeli da povećaju stopu nataliteta za 10 odsto, što i nije neki veliki rezultat.

-To govori da je finasijska pomoć države samo jedan od segmenata na kojima se mora raditi kako bi se promenila slika o natalitetu – naglašava Petrović.

Koliko su hrabre majke u Srbiji?

Zorka Kovačević podseća da srpska žena želi da rađa, ali da ona nije destruktivno biće, neće da rodi dete čija je sudbina neizvesna:

-Da li je to sebičnost? Ili bi trebalo da se poredimo sa uslovima koji su vladali u pećinsko doba, pa da računamo da sistem preživljavanja? Da li oni koji to govore žive na tom nivou? Ti koji propovedaju pećinski život, žive u 25. veku s’ obzirom na luksuz u kojem žive! Niko ne govori o tome da je sve stvar finansija, nije u pitanju samo plata jer bi se to lako rešilo. Problem je u vrednostima koje imamo i u mentalitetu.

Maja Vidović

BALKANA

Оставите коментар

KRKA

Оставите коментар

KRKA

ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМУТЊЕ

Оставите коментар

Отворено писмо угледних српских интелектуалаца епископима СПЦ
Friday, 12 November 2010

(Отворено писмо епископима СПЦ)

„Свака наша молитва и свако

богослужење започиње обраћањем

Светом Духу, призивањем – епиклезом

Духа Светога Утешитеља“

(Владика Атанасије Јевтић)

„Православље зато има сталну мисију у

свету, није никада тоталитарно, мада

зато понекад делује неуспешно“

(Владика Атанасије Јевтић)

Часни оци архијереји,

Јасно је данас да је програмирано декомпоновање Југославије (уговорено на Малти још 1982.) уприличено с циљем разбијања политичког субјективитета Србије. Последично: сатанизација Срба, наметнути рат 1991-95, претварање историјске жртве у колективног кривца, варварско бомбардовање српске популације 1995, те 1999. – потврдили су како ће Србија као terra misionis прећи пут од политичког протектората до колонијалног подаништва.

Том програму су служиле мере дробљења свих институција, па се последња на удару антисрпске међународне политике нашла и Мајка Црква. Понижење је утолико веће што до уцене и разбијања јединства Цркве долази после антихришћанског пира на окупираној територији Косова и Метохије, где су под покровитељством мировних снага, од 1999, Шиптари уништили 150 православних светиња а подигли 211 џамија.

Под овим околностима, природно, исхитрена одлукa Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском само је назначавала даље растакање јединства Цркве, произвела трусно стање у јужној српској епархији и саблажњавала верујући народ. И убрзо су, једна за другом, пристизале још мање разумљиве одлуке: забрана да владика борави у неком од манастира своје епископије (у којој је провео 33 године), забрана да епископ Артемије духовно руководи својим верним чедима, забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, те оптужница против 10 клирика вишег ранга Епархије рашко-призренске који су, са монасима и монахињама, пошли за својим духовним оцем. Најзад, Свети архијерејски синод СПЦ је 18. септембра 2010, објавио одлуку којом се владици Артемију изриче казна/забрана свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора у новембру 2010.

Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија, за којим су следиле нове казне, претварајући читав случај у прогон рашко-призренског архијереја? Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви мање је важно од – појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви.

Ствар „раскола“ је по тумачењу папског портпарола у Србији, Мирка Ђорђевића, завршена ствар, ваљда по изреци: Roma locuta causa finita – У Риму је казано, ствар је завршена. Сличан занос понеће и Владику Григорија, епископа захумско-херцеговачког, који тврди како је то семе раскола уочио још 2008. Сада је још уверенији да то „није немогуће“, образлажући свој став професионално стручном дијагнозом: „Дубоко сам уверен да умировљени епископ (Артемије) не зна шта ради.“

Не улазећи у то колико је ово психијатријско вештачење довољно да Свети архијерејски сабор убрза казну и рашчини владику распете Епископије рашко-призренске, новембра 2010, подсећамо архијереје наше свете православне цркве на заветне речи владике Артемија: „Оно чега се држим је став да је најбитније очувати јединство СПЦ и да никада не могу прихватити нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве то јест да бих правио раскол“.

Ми, доле потписани овог отвореног писма, односно вапаја, не верујемо у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу светосавску и светолазаревску Цркву. Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије. Уосталом, наду полажемо у наук који нам је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор када је, у наметнутој кризи 1939, расправљао „о случају“ епископа Жичког, Николаја Велимировића.

Ми, доле потписани, верујемо да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја – у овом времену лажних вођа и пророка – који не могу да изневере архијерејску заклетву јер је љубав према истини и ближњем заповест Божија. Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола.

 

У Београду,

10. 28. новембар 2010.

О празнику Св. Арсенија Сремца,

Архиепископа српског

Целивајући Ваше свете деснице,

до краја одани на путу Светог Саве

протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић

проф. др Зоран Аврамовић

мр Драгомир Анђелковић, политички аналитичар

Горан Антић, дипломирани електро-инжењер

Мирослав Аритоновић, дипломирани машински инжењер, Косовска Митровица

проф. др Вера Бојић

проф. др Драгиша Бојовић

Игор Војиновић, професор, председник Народног покрета „Отаџбина“, Косовска Митровица

мр Владимир Димитријевић

Коста Димитријевић, књижевник и новинар

Слободан Драгутиновић, адвокат

Предраг Р. Драгић Кијук

академик Србољуб Живановић

Богдан Златић, филмски сценариста

др Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова

др Марко Јакшић, потпредседник Заједнице српских општина и насеља, Косовска Митровица

Ђорђе Јанић, књижевник

проф. др Марина Јовановић

проф. др Мирољуб Јоковић

Милош Кнежевић, правник и политиколог

проф. др Слободан Костић

Момир Лазић, књижевник

проф. др Александар Липковски

проф. др Радмила Маринковић

Ангелина Марковић

др Марко С. Марковић

Оливера Милетић, новинар

доц. др Бранислав Миловановић, кардиолог

проф. др Милан Мићуновић

проф. др Марко Павловић

Душко М. Петровић, књижевник

проф. др Милан Петровић

проф. др Љуба Протић

Бранко Радун, уредник сајта „Видовдан.орг“ и часописа „Видовдан“

Владимир Ракић, електро-инжењер, Косовска Митровица

проф. др Тиодор Росић

мр Соња Спасојевић, правник

проф. др Миодраг Стевановић

мр Зоран Чворовић

проф. др  Коста Чавошки, члан САНУ

Извор: „Печат“ бр.140

 

Older Entries