Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог… (1 Кор 3, 17)

Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године није ни престајало. Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава, уништено је и преко 400 српско-православних храмова. Само на подручју Горњокарловачке епархије од 203 цркве и капеле током прошлог рата уништено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији порушена су 54 храма, а тешко оштећен 21. На територији Бањалучке епархије страдале су 64 цркве, а 21 је оштећена. На подручју ове Епархије три манастира су знатно оштећена, а један уништен. Срушена је и једна капела и 38 парохијских домова, а тешко оштећено 12. У Бањалучкој епархији занавек је нестало 98 манастирских и парохијских библиотека и 94 архива. Дакле, само на подручју ове три епархије уништена је половина од пострадалих српских богомоља током Другог светског рата.

У поратном периоду комунистички режим, потпомогнут притајеним националистичким снагама, увелико је онемогућавао, па чак и спречавао, обнову и заштиту српских цркава и манастира. У бившој републици Хрватској, постојеће службе заштите, посебно Регионални завод у Осијеку и републички завод Хрватске, смишљено су занемаривали српско духовно и историјско наслеђе. Пример за то је и однос Регионалног завода из Осијека према обнови и заштити манастира Ораховице, једног од највреднијих споменика српског – и не само српског народа на просторима Старе Славоније, односно Подравине. Данашња манастирска црква подигнута је 1592, а фреско-сликана 1594. године. Током прошлог рата манастирска ризница је опљачкана и пренета у Загреб (сачувани део враћен је Епархији славонској тек 1985), а манастирски конаци запаљени су 19. августа 1942. године по наређењу Јанеза Грге и Карла Мразовића Гашпара, команданта и комесара Штаба III оперативне зоне народноослободилачке војске и партизанских одреда у Хрватској. После рата, институције заштите Хрватске, и после много обећања, нису учиниле ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији заштити и обнови.

Из таквог стања прешло се још у горе, погубније, нељудскије, односно дошли смо у стање тоталног духовног геноцида. Овај рат (1991–1995) узима оно највредније: невине људске животе, уништава светиње, културно-уметничка и остала материјална добра. Тај рат, наметнут српском народу, довео је Српску православну цркву и њен верујући народ на тим просторима скоро до уништења и нестанка.

Српски храмови и остало црквено-уметничко и историјско наслеђе Српске православне цркве на подручју бивше југословенске републике Хрватске, који су распрострањени у пет православних епархија (Осјечкопољска и барањска, Славонска, Загребачко-љубљанска, Горњокарловачка и Далматинска), били су први на удару. То је чињено смишљено; требало је уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Барање, Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и других српских простора. Ти храмови, који су и специфични споменици градитељства, представљају верски и национални идентитет српског народа на тим просторима. Рушењем, паљењем, обесвећењем и другим бројним начинима уништавања српских богомоља и културно-историјских споменика, непријатељ настоји да, поред њиховог затирања, српски православни народ и духовно повреди. Новопостављени епископ осјечкопољски и барањски не може да обнови седиште епархије у Осијеку. Пакрачки владичански двор (1732) је опљачкан, гранатиран и демолиран. Резиденција загребачко-љубљанског митрополита у Загребу је минирана. Владичанска кућа у Карловцу је опљачкана, демолирана и минирана на римокатолички Божић 1993. године. Ни један од српских православних архијереја са подручја бивше југословенске републике Хрватске не може да се врати у своју резиденцију, и то из два основна разлога: или је двор онеспособљен или то не дозвољава хрватска власт.

Скоро је исти однос и према српским црквама, манастирима и осталим црквеним објектима на подручју бивше Босне и Херцеговине. На простору те некадашње југословенске републике налази се такође пет српских православних владичанстава (Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка, Дабробосанска и Зворничко-тузланска епархија). Уништене су или оштећене епископске резиденције у Мостару, Сарајеву и Тузли, а надлежни архијереји налазе се привремено на другим местима.

Музеј Српске православне цркве у Београду у овом рату, поред спасавања литургијских и других црквено-уметничких предмета, помно пописује и у страдални диптих Српске православне цркве уноси нове жртве хрватских и муслиманских црквено-уметничких рушитеља. Број порушених, оштећених и обесвећених српских светиња је огроман, и још увек непотпун. Српске светиње и остали историјски споменици који се налазе на територијама што контролишу хрватске и муслиманске снаге су неприступачни и њихова судбина је неизвесна, тако да је број од 212 порушених и 367 оштећених цркава још увек непотпун.

Од десет српских православних седишта на територији бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине, седам владичанских резиденција је уништено, гранатирано или демолирано. Порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је а стародревне књиге се растурају и продају широм бивше Југославије, па и Европе. Ову стару библиотеку основао је још патријарх Арсенија III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 србуља, највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. У Сарајеву је изгорела.

Године 1985. враћене су црквено-уметничке драгоцености, које су у прошлом рату опљачкане а које су припадале епархијским, манастирским и црквено-општинским ризницама; сада су поново опљачкане или, што је трагичније, уништене. Ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане и бројних храмова, немилосрдно је опљачкана и уништена. Миниран је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, који се налазио у Митрополији; минирана је епископска резиденција са ризницом у Мостару; а неизвесна је судбина ризнице Горњокарловачке епархије која је била у Владичанском двору у Карловцу, као и судбина драгоцености Епархије зворничко-тузланске у Тузли, која се налази под опсадом муслиманских снага.

Нажалост, бројна историјска знамења и културне тековине српског народа заувек су нестале. Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX века. Број икона на иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек би био 35 икона, не рачунајући остале иконе, целивајуће, литијске, заветне и друге. Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са 212 порушених храмова добија се збир од преко 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела представља за сваки народ националну катастрофу. То су читави луври, ермитажи, прада и друге националне галерије. То је, такође, уметнички и духовни геноцид над једним народом, његовом културом и цивилизацијским тековинама. Нажалост, то српско духовно наслеђе уништавају народи којима је та црквено-уметничка баштина такође блиска, било по хришћанској вери, културној традицији или заједничком поднебљу.

Овај Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава и манастира сачињен је на основу аутентичних извештаја које надлежни епископи и свештеници достављају Светом архијерејском синоду, односно Музеју Српске православне цркве у Београду. Одређене стручне комисије при Министарству културе Србије, односно Републичком заводу за заштиту споменика културе, такође су тамо где је то било могуће, извршиле увид и снимиле стање. Значајни су извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице, избеглих и прогнаних Срба који су исто тако посведочили о рушењу или оштећењу своје цркве, манастира или неког другог црквеног објекта.

Поједини црквени објекти минирани су по неколико пута, све док се не сруше до темеља. Таква судбина задесила је српске храмове у Петрињи, Новој Градишки, Мостару и још много других. Исто тако, увелико се обнавља црквенорушитељство из Другог светског рата. На бројним црквиштима храмова порушених у прошлом рату подигнути су у послератном периоду нови. Ти нови храмови у Петрињи, Новој Градишки, Славонском Броду, Трњанима, као и манастир Житомислић, и још многи, поново су срушени до темеља.

Велики проценат српских светиња страдао је ван ратних дејстава. Уништени су или демолирани српски храмови који су удаљени и преко 100 километара од првих борбених линија. Посебно је за осуду смишљено уништавање изузетног споменичког наслеђа које, због своје архитектуре и уметничке вредности, припада највишој категорији. Хрватски националисти спалили су два јединствена споменика српског архитектонског наслеђа, цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници. Црква у Растовцу, посвећена Светом великомученику Димитрију, подигнута је 1730. године; а у Доњој Рашеници, храм Успења Пресвете Богородице изграђен је 1709. године. Такође је спаљена црква брвнара у месту Бузета (XVIII) код Глине. Оне више не постоје, чак ни њихови темељи.

На зверски начин уништавају се и највеће српске свештиње као што је Спомен-капела у Пребиловцима, у којој су 1991. године сахрањене мошти хиљаде и хиљаде српских мученика, мучки пострадалих у Другом светском рату, међу њима највише стараца, жена и деце из Пребиловаца и околних српских села. Ти земни остаци, који су пре неку годину извађени из херцеговачких јама и вртача и сахрањени у новоподигнуту капелу у Пребиловцима, поново су нападнути и то опет на најзверскији начин. Ово српско светилиште до темеља је уништено, а мученичке кости спаљене. Историја не памти да је и највећи злочинац своје жртве убијао два пута, и то у временском размаку од 50 година.

Од историјског манастира Житомислића, који је такође страдао у прошлом рату заједно са својим братством, остала је само гомила камења.

Једно од првих сведочења о страдању српских православних цркава, манастира и других црквених објеката на подручју бивше југословенске Републике Хрватске објављено је током 1991. године у наставцима у „Православљу”, листу Српске патријаршије, под насловом Попис оштећених и уништених православних цркава и културних добара у ратним сукобима на територији Хрватске. Велики део ових сведочанстава пренет је у публикацији Ратна страдања православних храмова у српским областима у Хрватској 1991, Београд 1992. године, у издању два министарства и две институције Републике Србије (Министарства информација и Министарства културе, Завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу Републике Србије, и Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије). Ово издање поновљено је 1992. године, а исте године објављено је и на енглеском језику.

Музеј Српске православне цркве у Београду издао је две публикације о страдању српских православних храмова на подручју десет епархија Српске цркве: С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1993, Београд 1994 (два издања), и С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991–1995, Београд 1996 (каталог истоимене изложбе). Поред ових сведочанстава, значајни су и извештаји Посматрачке мисије Европске заједнице (European Community Monitoring Mission), Извештаји о културном наслеђу (Cultural Heritage Reports), и то: број 1 од 30. 12. 1994; број 2 од 20. 04. 1995; број 3 од 21. 07. 1995; и број 4 од 15. 02. 1995. године. Ови извештаји садрже бројне податке о порушеним и оштећеним храмовима Српске и Хрватске цркве, као и муслиманских џамија.

Када је реч о страдању цркава и других објеката Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској, треба поменути и извештаје надлежних хрватских власти и Римокатоличке цркве. Убрзо после хрватске агресије августа 1995. године на Републику Српску Крајину (тзв. „Олуја“), Српској патријаршији у Београду достављен је септембра 1995. године извештај насловљен: Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (The State of Orthodox Churches and Monasteries in the Libertaded Area of Former Sectors North and South). Према том извештају, на подручју шест „полицијских округа“ (Шибеник, Сплит, Задар и Книн, Лика и Сењ, Карловац, Сисак и Мославина), од 121 српске цркве где је вршен увиђај уништена су током рата 1991–1995. године само два храма (Глинске Пољане и Старо Село); оштећено је 16 српских цркава, шест је са ратним белезима из Другог светског рата, а три су оштећене зубом времена.

Један Извештај Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, број 511-01-22/2-ВТ-512/2-96, који је 01. 04. 1996. године достављен Влади Републике Хрватске (Кабинет Председника) – копија истог достављена је и Српској православној цркви – наводи оштећене српске цркве у местима: Блиња, Меченчани, Кукурузари, Живаја, Болч, Нова Капела.

Монументална монографија Рањена црква у Хрватској – уништавање сакралних објеката у Хрватској (1991–1995), Загреб 1996, 448, садржи и поглавље Страдали сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској (416–426), где је наведено свега 28 порушених и оштећених српских цркава, манастира и других црквених објеката. У предговору ове целине речено је да је текст сачињен „према доступним подацима”. Међутим, аутори ове монографије „заборавили” су да је Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, односно Резиденција митрополита загребачко-љубљанског у самом центру Загреба (Дежелићева 4), минирана још 11. априла 1992. године. Исто тако, миниране су током 1991–1995. године и уништене до темеља српске цркве у Винковцима, Славонском Броду, Ступовачи, Сирачу, Кућанцима (црква у којој је крштен патријарх српски Павле); затим три цркве брвнаре, јединствени споменици градитељства: црква Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709, и црква Светог Димитрија у Растовцу из 1730. године, обе код Грубишног Поља; затим, црква брвнара из XVIII века у Бузети код Глине, и још многе друге.

На крају ове монографије следи целина: Неоштећени сакрални објекти Српске православне цркве у Републици Хрватској на подручју ослобођеном у акцији „Бљесак“ и „Олуја“ (427–439), где је приказано 100 неоштећених храмова Српске православне цркве у Хрватској. Према подацима којима располаже Музеј Српске православне цркве у Београду, међу тих 100 „читавих” српских храмова има 35 знатно оштећених и девастираних. За већи број цркава то потврђују и Извештаји Посматрачке комисије Европске заједнице, посебно Извештај 2 од 30. 12. 1994. и број 4 од 21. 07. 1995. године. Поред овога, аутори ове знамените студије имали су и два поменута извештаја високих институција Хрватске владе. У већ поменутом извештају Стање православних цркава и манастира у ослобођеној зони ранијих сектора Север-Југ (који је септембра 1995. године од представника Бироа Републике Хрватске у Београду достављен Српској патријаршији), побројане су уништене и оштећене српске цркве у местима (а којих иначе нема у поменутој монографији): Кистање, Книн, манастир Крка, Јошани, Врховине, Шкаре, Главица, Радуч, Перјасица, Плашко, Личка Јасеница, Костајница, Дубица, Слабиња, Живаја, и само две уништене цркве, у местима: Старо Село и Глинска Пољана.

Посебан куриозитет у монографији Рањена црква у Хрватској представљају две фотографије на страни 88. за које легенда у потпису каже: „Католичка црква у Пакрацу у тјеку поправљања 1991, прије почетка рата – девастирана унутрашњост”. Истина је другачија: реч је о Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу (спољашњост и унутрашњост) коју је хрватска војна и паравојна сила рушила и палила неколико пута, а последње гнусно, чак у историји незабележено дело, учинили су пред православни Божић 1996. године, када су у рушевинама тог Саборног храма минирали гроб блаженопочившег епископа славонског Емилијана (Мариновића), који је преминуо 1981. године. Истина, могуће су и грешке, односно замена фотографија, али две фотографије, и то рећи још и да је црква у обнови – а зна се да је пре почетка овог грађанског рата започета обнова Светотројичног храма у Пакрацу, стварно је немогуће, и пре делује као својеврстан цинизам.

Такође је интересантно да су неки снимци страдалних храмова Српске цркве у поменутој монографији дати у почетној фази њиховог рушења, тек када су начети. Црква Светог Димитрија у Батињанима код Пакраца приказана је без звоника, али са крвном конструкцијом – оштећена. Међутим, ова гробљанска капела из 1738. године према снимцима из 1993. године више је него преполовљена. Од храма Светог Пантелејмона у Торњу (1931) код Пакраца, који је приказан у целини – оштећен, остали су само делови зидова.

У овом рату (1991–1995) страдале су и хрватске и муслиманске богомоље. Међутим, ако нам је запао удео да будемо сведоци похаре светиња и осталог црквено-уметничког блага у рату 1991–1995. године, учинимо то истинито и достојанствено, као људи вере и потомци предака који су све ово стварали и оставили као духовно и цивилизацијско добро свога и осталих народа који су живели или живе на овим просторима.

Уместо закључка, подсећамо дојучерашње (септембар-октобар 1996) догађаје: минирана је и до темеља уништена црква Свете Недеље у Карину; демолирана је српска црква у Обровцу; на Саборни храм у Дубровнику бачена је бомба; порушени су остаци цркве Часног Крста у Великим Зденцима (страдала у Другом светском рату), опљачкан је манастир Ораховица… Где је томе крај и ко су починитељи? Да ли је рат, када су у питању српске православне цркве, манастири и друга црквена здања, уопште завршен?

Advertisements