Ватикан је у вријеме Другог свјетског рата, тражећи браник од комунизма, подржавао хрватски усташки покрет који је израстао у геноцидни режим нацистичког сателита Хрватске, оцијенила је амерички екпсерт за Балкан Јулија Горин.
Инфо | 14:06 13/03/2010 | Извор: СРНА
„Прошло је 60 година, а свијет још увијек не зна причу о ратној Хрватској, гдје Ватикан, не само да се није изјаснио против злочина, не само да је био саучесник у геноциду милиона људи, већ ни након тога никад није изразио кајање због проливене православне крви, као што је то учинио због јеврејске крви, јер свијет то никад није затражио“, наглашава Горинова у тексту под насловом „Масовна гробница историје: Ватиканска криза идентитета у Другом свјетском рату“, који је објавио угледни „Јерусалем Пост“.
Упитавши да ли је Ватикан као институција прећутно клицао десетковању свог православног такмаца, Горинова је напоменула да хрватски надбискуп Алојзије Степинац у мају 1944. године извјештава папу Пија Дванаестог о стотинама хиљада присилних преобраћења с православља на католичанство, наводећи да је ријеч о 244 000 таквих случајева.
У том контексту, она наводи цитат из Би-Би-Си-јеве емисије од 16. фебруара 1942. о тадашњој НДХ: „Православце силом преобраћују на католичанство, а ми не чујемо да надбискуп због тога протестује. Умјесто тога, чујемо да учествује у нацистичким и фашистичким парадама“.
Према њеном мишљењу, разлози за тако дугу ћутњу о Јасеновцу су вишеструки: Титу је истицање Јасеновца сметало у остваривању „братства и јединства“, Запад се слагао с тим прећуткивањем, посебно након што је Тито 1948. раскинуо са Стаљином, док је Ватикан желио заштитити Хрвате римокатолике, који су били „нацистички опуномоћеници на Балкану“.
Усташког поглавника Анту Павелића, Горинова је описала као „оснивача фашистичких усташа, који су се упуштали у тероризам по цијелој Европи како би Хрватску `ослободили` од Југославије“ и додала да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, у априлу 1941. године, приредио гозбу и благословио Павелића и режим, називајући их „Божјом руком на дјелу“ те уредио да поглавника већ сљедећег мјесеца прими папа Пио Дванаести.
То се догодило, истиче она, само „четири дана након масакра у Глини, гдје су усташе на стотине српских православаца закључали у њихову цркву и спалили је, што је постало уобичајени поступак у Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ)“.
Горинова је у свом тексту, који преноси „Слободна Далмација“, подсјетила на јули 1941. године када је Павелићев министар образовања Миле Будак јавно изложио поступак чишћења Срба, који је подразумијевао трећину Срба убити, трећину протјерати, трећину прекрстити.
Амерички експерт за Балкан спомиње и коловоски усташки масакр у другој православној цркви у Глини, кад је заклано више од хиљаду Срба, а од усташке каме успио се спасити, претварајући се да је мртав, само сељак Љубан Једнак, који је у акцији хрватске војске „Олуја“, августа 1995. године, избјегао и умро у избјеглиштву 1997. године.
„У часу док је негирао Степинчеву добро познату повезаност су усташама, Ватикан Пиа Дванаестог служио је као канал којим су се након рата кријумчарили усташе“, пише Горин, позивајући се на америчке документе који су постали доступни јавности, а према којима се Павелић непосредно након рата скривао у једном хрватском католичком самостану у Риму.
Амерички експерт за Балкан износи података да је 12. септембра 1947. Канцеларија америчких контраобавјештајних снага саопштила да су „Павелићеви контакти тако високи, а његов тренутни положај тако компромитујући по Ватикан, да би његово изручење задало запањујући ударац римској Католичкој цркви“.
Горинова се осврнула и на прошлогодишњу, како је рекла, 60 година закашњелу посјету загребачког надбискупа Јосипа Бозанића Меморијалном центру Јасеновац, који је умјесто извињења бранио Степинца и Цркву и искористио тај дуго чекани тренутак да би „жаловао због масакра који су партизани починили над нацистима у бијегу у Блајбургу“.
„Ватикан није прекорио Бозанића, као што не приговара ни сношљивости хрватске Цркве према свагдашњим пронацистичким симболима у тој држави, који су се почетком 1990-их изнова појавили као хрватска `култура`“, закључила је Горинова.
Р.К.

Advertisements